Prema dostupnoj izjavi zapovednika, motorni teretni brod „St. Nikolaus“, koji plovi pod slovačkom zastavom, naseo je na levoj obali Dunava, kod rkm 1898,5 u Austriji, nakon isplovljenja iz Bratislave 7. aprila 2026. godine. Prema navodima iz izjave, brod je tokom plovidbe izgubio pogon, nakon čega je nošen vodom završio na levoj obali, gde se i dalje nalazi.

Ovaj slučaj ponovo pokazuje obrazac koji postaje sve opasniji za unutrašnju plovidbu na Dunavu: brod pod jednom zastavom, dokumenta i patenti povezani sa drugim državama, firma iz Brčko Distrikta, posada angažovana preko agencije iz Srbije, a ugovori o radu loši, nejasni i sa cenama rada ispod svakog profesionalnog minimuma.

Najveći problem nije samo nasedanje broda, već ono što se dogodilo posle toga. Prema dostupnim informacijama, posada je praktično ostavljena sama na brodu. Postoje ozbiljne indicije da brod nema adekvatno osiguranje, niti bilo kakvu efektivnu finansijsku garanciju iz koje bi se moglo naplatiti odsukavanje, intervencija, zaštita posade, eventualna šteta ili uklanjanje broda.

Pošto se brod, prema dostupnim informacijama, nalazi van plovnog puta, austrijske vlasti imaju ograničen osnov za hitnu intervenciju. Međutim, ključno pitanje ostaje isto: ko će platiti odsukavanje, zaštitu posade, uklanjanje broda i eventualnu štetu?

Ovo više nije izolovan incident. Ovo je sistemski problem.

Dunavska komisija i države članice moraju hitno otvoriti pitanje kako će se ovakvi slučajevi rešavati u budućnosti. Ukoliko se ova praksa nastavi, suočićemo se sa masovnim napuštanjem brodova na Dunavu. Firma zapadne u dugove, vlasnik je likvidira, ostavi brod, posadu i poverioce, a zatim pokrene novu firmu. Oštećeni se u najboljem slučaju mogu naplatiti iz eventualne prodaje broda, koji je često samo stari i dotrajali tonaž, prodat ka istoku Evrope nakon što je postao tehnički, komercijalno ili regulatorno neprihvatljiv za zapadnoevropsko tržište.

Treba reći otvoreno: ovakvi brodovlasnici ponašaju se kao gusari pod pravnim pokrićem.

Oni dampinguju cenu rada, ruše profesionalne standarde, uništavaju radnu snagu i nanose direktnu štetu ozbiljnim brodarima koji posluju zakonito, plaćaju posade, održavaju brodove i poštuju procedure. To je najgori oblik nelojalne konkurencije. Njihov poslovni model nije zasnovan na efikasnosti, već na tome da se ne plate posada, dobavljači, remonti, osiguranje i obaveze prema drugima.

To je i propust sistema koji smo svi, na ovaj ili onaj način, dozvolili da nastane.

Nije normalno da bilo koji plovni objekat u komercijalnom saobraćaju može da plovi bez jasnog, proverljivog i naplativog osiguranja broda, tereta, posade i odgovornosti prema trećim licima. Nije normalno da tehnički sumnjiva plovila nastavljaju da plove Dunavom bez stvarnih garancija za odsukavanje, uklanjanje, ekološku štetu, zaštitu posade i isplatu zarada.

Ovo postaje epidemija i mora se rešavati institucionalno, a ne od slučaja do slučaja.

Zato zahtevamo da se ovaj slučaj otvori pred nadležnim državnim, međunarodnim i dunavskim institucijama, posebno pred Dunavskom komisijom i državama članicama, sa jasnim pitanjima:

Ko je stvarni vlasnik broda i ko snosi odgovornost za brod, teret i posadu?

Koja država zastave je odgovorna za nadzor nad ovim brodom?

Ko je izdao ili priznao tehnička dokumenta i plovidbene dozvole?

Da li brod ima važeće osiguranje broda, tereta, posade i odgovornosti prema trećim licima?

Ko je dužan da plati odsukavanje, eventualno uklanjanje broda i sanaciju štete?

Ko štiti posadu u slučaju napuštenog broda?

Kako sprečiti da isti vlasnici likvidiraju jednu firmu, ostave dugove, posadu i brod, a zatim nastave poslovanje preko nove firme?

Kako zaustaviti angažovanje posada preko loših ugovora, ispod minimuma dostojanstvenog i profesionalnog rada?

Ako se ovo pitanje ne reši sada, Dunav će postati koridor za podstandardne brodove, neplaćene posade, neplaćene poverioce i neodgovorne vlasnike koji se kriju iza različitih zastava, firmi i jurisdikcija.

Slobodna plovidba ne sme značiti slobodu od odgovornosti.

Dunav nije prostor za improvizaciju, niti su lađari potrošna roba koju brodovlasnik može ostaviti na nasukanom brodu kada više nema novca, volje ili interesa da rešava posledice sopstvenog poslovanja.