Према доступној изјави заповедника, моторни теретни брод „Ст. Николаус“, који плови под словачком заставом, насео је на левој обали Дунава, код ркм 1898,5 у Аустрији, након испловљења из Братиславе 7. априла 2026. године. Према наводима из изјаве, брод је током пловидбе изгубио погон, након чега је ношен водом завршио на левој обали, где се и даље налази.

Овај случај поново показује образац који постаје све опаснији за унутрашњу пловидбу на Дунаву: брод под једном заставом, документа и патенти повезани са другим државама, фирма из Брчко Дистрикта, посада ангажована преко агенције из Србије, а уговори о раду лоши, нејасни и са ценама рада испод сваког професионалног минимума.

Највећи проблем није само наседање брода, већ оно што се догодило после тога. Према доступним информацијама, посада је практично остављена сама на броду. Постоје озбиљне индиције да брод нема адекватно осигурање, нити било какву ефективну финансијску гаранцију из које би се могло наплатити одсукавање, интервенција, заштита посаде, евентуална штета или уклањање брода.

Пошто се брод, према доступним информацијама, налази ван пловног пута, аустријске власти имају ограничен основ за хитну интервенцију. Међутим, кључно питање остаје исто: ко ће платити одсукавање, заштиту посаде, уклањање брода и евентуалну штету?

Ово више није изолован инцидент. Ово је системски проблем.

Дунавска комисија и државе чланице морају хитно отворити питање како ће се овакви случајеви решавати у будућности. Уколико се ова пракса настави, суочићемо се са масовним напуштањем бродова на Дунаву. Фирма западне у дугове, власник је ликвидира, остави брод, посаду и повериоце, а затим покрене нову фирму. Оштећени се у најбољем случају могу наплатити из евентуалне продаје брода, који је често само стари и дотрајали тонаж, продат ка истоку Европе након што је постао технички, комерцијално или регулаторно неприхватљив за западноевропско тржиште.

Треба рећи отворено: овакви бродовласници понашају се као гусари под правним покрићем.

Они дампингују цену рада, руше професионалне стандарде, уништавају радну снагу и наносе директну штету озбиљним бродарима који послују законито, плаћају посаде, одржавају бродове и поштују процедуре. То је најгори облик нелојалне конкуренције. Њихов пословни модел није заснован на ефикасности, већ на томе да се не плате посада, добављачи, ремонти, осигурање и обавезе према другима.

То је и пропуст система који смо сви, на овај или онај начин, дозволили да настане.

Није нормално да било који пловни објекат у комерцијалном саобраћају може да плови без јасног, проверљивог и наплативог осигурања брода, терета, посаде и одговорности према трећим лицима. Није нормално да технички сумњива пловила настављају да плове Дунавом без стварних гаранција за одсукавање, уклањање, еколошку штету, заштиту посаде и исплату зарада.

Ово постаје епидемија и мора се решавати институционално, а не од случаја до случаја.

Зато захтевамо да се овај случај отвори пред надлежним државним, међународним и дунавским институцијама, посебно пред Дунавском комисијом и државама чланицама, са јасним питањима:

Ко је стварни власник брода и ко сноси одговорност за брод, терет и посаду?

Која држава заставе је одговорна за наѕор над овим бродом?

Ко је издао или признао техничка документа и пловидбене дозволе?

Да ли брод има важеће осигурање брода, терета, посаде и одговорности према трећим лицима?

Ко је дужан да плати одсукавање, евентуално уклањање брода и санацију штете?

Ко штити посаду у случају напуштеног брода?

Како спречити да исти власници ликвидирају једну фирму, оставе дугове, посаду и брод, а затим наставе пословање преко нове фирме?

Како зауставити ангажовање посада преко лоших уговора, испод минимума достојанственог и професионалног рада?

Ако се ово питање не реши сада, Дунав ће постати коридор за подстандардне бродове, неплаћене посаде, неплаћене повериоце и неодговорне власнике који се крију иза различитих застава, фирми и јурисдикција.

Слободна пловидба не сме значити слободу од одговорности.

Дунав није простор за импровизацију, нити су лађари потрошна роба коју бродовласник може оставити на насуканом броду када више нема новца, воље или интереса да решава последице сопственог пословања.