Pre dve nedelje pisali smo o „pionirskom“ dostignuću Srbije, brodu koji je bez posade prešao 24 kilometra Dunavom, prošao ispod dva mosta i nasukao se bez da je iko u sistemu to primetio. Dve nedelje kasnije, stanje na terenu je isto. Tačnije, gore, jer sada znamo da sistem ne samo da ne reaguje, već ni ne pokušava da reaguje.

Brod koji je godinu dana bio „nevidljiv“

Slučaj broda RBT 2 razotkriva suštinu problema.

Objekat se nalazi bez posade još od marta 2025. godine, četrnaest meseci na zvaničnom sidrištu Luke Novi Sad, bez nadzora, bez reakcije, bez sistema. To nije i ne može da bude propust. Kada su vezovi konačno popustili, brod je uradio ono što svaki objekat na reci radi, krenuo nizvodno, od Novog Sada do Krčedinske ade. Bez kontrole, bez nadzora, bez ikoga na brodu. Jedina razlika u odnosu na prethodni tekst je što sada znamo da nije reč o incidentu, već o tempiranoj bombi koja je čekala da se aktivira.

Faktor sreće umesto sistema

RBT 2 je prošao jednu od najfrekventnijih deonica Dunava u Evropi. Nije udario u most, nije pokupio drugo plovilo, nije izazvao lančanu nesreću. To nije rezultat rada sistema. To je čista sreća.

Tehnička realnost, brod koji ne može da se zaustavi

Situacija na terenu je operativno alarmantna:

Gubitak sidrene opreme je potpun, sidreni lanci su pokidani, brod nema nikakvu mogućnost da se usidri. U slučaju porasta vodostaja ili jačeg vetra, ponovo će se pokrenuti kao nekontrolisana masa.

Posada, iako zakonska obaveza, u ovom trenutku ne može biti rešenje. Ukrcavanje ljudi na ovakav brod predstavlja direktan rizik po život, jer brod nema osnovna sredstva za kontrolu kretanja, niti mogućnost stabilizacije. Drugim rečima, posada bi bila zatvorena na objektu koji ne može da se zaustavi. Brod je i dalje neobezbeđen, a jedini razlog što se trenutno ne kreće jeste nizak vodostaj koji ga drži na mestu.

To nije stanje bezbednosti, to je privremena pauza između dva incidenta. Ispostavlja se da se naš sistem bezbednosti plovidbe trenutno jedino oslanja na ono čuveno: „valjda neće…“

Dve nedelje kasnije, nula od akcije

Za dve nedelje od objave prethodnog teksta nije učinjeno ništa. Nema sanacije, nema obezbeđenja, nema pokušaja da se objekat stabilizuje. Drugim rečima, država je svesno ostavila potencijalno opasan objekat na reci da čeka sledeći vodostaj, ili se nadležni nadaju da će se problem sam rešiti, te da je papir sa nalogom za sanaciju problema, koji su eventualnmo poslali vlasniku broda, rešenje za sve.

Odbacujemo svaku tezu o tome da je situacija za sanaciju plovila „tehnički neizvodljiva“. Srbija raspolaže respektabilnom flotom od preko deset operativnih tehničkih plovnih objekata (refulera). Ovi objekti su u potpunosti opremljeni da izvrše precizno produbljivanje rečnog dna u zoni nasukanja, čime bi se omogućilo bezbedno odsukanje broda. Uz asistenciju adekvatne potisne snage, brod se može i mora izmestiti na bezbednu lokaciju gde će biti propisno vezan i obezbeđen. Celokupna operacija može se sprovesti u roku od 24 časa, pod uslovom da postoji volja nadležnih da izdaju neophodne naloge, samo opet, postavlja se pitanje troškova radova.

Poruka ovog slučaja je jasna: Brod može da stoji godinu dana bez posade i niko neće reagovati. Može da se otkači i pređe desetine kilometara i opet neće biti posledica. Odgovornost ne postoji, jer je razvodnjena između institucija koje formalno postoje, ali operativno ne funkcionišu.

Zakon postoji ali nedostaju ključne stvari

Važeći „Zakon o plovidbi i lukama na unutrašnjim vodama Republike Srbije“ uređuje bezbednost plovidbe, plovila, posadu i nadzor, ali ne propisuje obavezno osiguranje brodova niti efikasan mehanizam finansijskog obezbeđenja odgovornosti vlasnika

Drugim rečima: Zakon detaljno reguliše šta brod mora da ima, ali ne reguliše ko plaća kada brod postane problem. Za razliku od toga, kod manjih plovila, poput čamaca, zakon već poznaje obavezno osiguranje odgovornosti prema trećim licima kao uslov za registraciju.

Dakle, sistem postoji, ali nije primenjen tamo gde je najpotrebniji, na velikim komercijalnim plovilima.

Nema bezbednosti bez finansijske odgovornosti

Bez:

• obaveznog osiguranja broda
• založnog prava ili hipoteke na plovilu
• garancija vlasnika

država ostaje jedini izvršilac sanacije što u praksi znači da su privatni nemar i javašluk nadležnih službi javni trošak.

Zahtev za sistemske promene

Ovaj slučaj jasno pokazuje da su kozmetičke izmene besmislene. Stari sistem izdavanja rešenja, beskonačnih prepiski i jalovih suđenja su besmisleni, apsurdni i definitivno nefunkcionalni.

Potrebne su suštinske promene:

• uvođenje obaveznog osiguranja za sve komercijalne brodove
• uvođenje obaveznog finansijskog obezbeđenja, depozit, garancija ili hipoteka na brod
• mogućnost prinudne naplate troškova bez dugotrajnih postupaka
• jasna odgovornost institucija u lancu nadzora

Srbija nije dužna da sanira posledice nemara brodovlasnika, ali je dužna da ima zakon koji to omogućava.

Sledeći put neće biti sreće

Pre dve nedelje govorili smo o ironiji, a danas govorimo o riziku.

Ako sledeći put ovaj brod krene nizvodno pri visokom vodostaju, možda neće stati na adi. Staće na mostu, na drugom brodu ili u infrastrukturi. Tada više neće biti prostora za tumačenja. Biće samo pitanje odgovornosti i opet, beskrajnih jalovih suđenja, analiza, dopisa i prebacivanja odgovornosti.

Mi ćemo nastaviti da pratimo situaciju i obaveštavamo javnost i međunarodne institucije. Jer ako sistem ćuti, struka nema taj luksuz.