Potonuće brodova u Srbiji je tema koja traje i kojoj, kako stvari stoje, nema kraja. Do sada su tonuli brodovi bez adekvatnog nadzora, ostavljeni ćudima reke na milost i nemilost, a sada imamo slučaj potonuća broda od istorijskog i nacionalnog značaja, koji je zvanično pod zaštitom države i koji je pod tom zaštitom u bukvalnom smislu, dotakao dno.
Parobrodu Župa je ovo treće potonuće u svojoj stogodišnjoj plovidbenoj karijeri. Podsećamo da je 2014. pompezno najavljena njena rekonstrukcija i „povratak iz penzije“ (http://www.politika.rs/scc/clanak/283438/Parobrod-Zupa-isplovljava-iz-penzije), od čega očito nema ništa, bar ne u dogledno vreme.
Brod je nakon pokušaja rekonstrukcije došlepan do „Brodotehnike“ na reci Savi i tu je početkom godine potonuo. Država je plaćala, a koliko nezvanično saznajemo, i dalje plaća njegovo čuvanje. Do sada nismo pisali o ovom slučaju jer je samo potonuće bilo prikriveno drugim brodovima koji su zaklanjali vidik potonulog parnjaka sa reke Save.
U decembru je potonuo i plovni bager „Lim“ koji je, kako saznajemo, takođe bio u vlasništvu države, a koji je ostavljen bez adekvatnog nadzora i profesionalne posade (https://udruzenjeladjara.com/blog/2020/12/12/potonuo-jos-jedan-brod-u-beogradu-na-adi-huji/).
Od istorijski značajnih brodova slična situacija je i sa parobrodom Vojvodina koji se nalazi zapušten i zaboravljen u brodogradilištu Kladovo, a koji je takođe pod „zaštitom države“.
Ovo je već šesnaesto potonuće domaćih brodova u poslednjih 3 godine.
Da ozbiljan problem postoji kod potonuća i izvlačenja potonulih objekata svedoči i činjenica da zakon jasno reguliše problematiku, ali da oni koji treba da sprovedu zakon nisu u stanju to da urade. Verovatno je u pitanju nedostatak adekvatnog broja zaposlenih stručnih lica pri nadležnom ministarstvu ili je prosto reč o javašluku, ali ostaje nejasno zašto se ništa ne radi po pitanju sprečavanja ovog ogromnog problema.
Grade se monstruozni pontoni i vrše rekonstrukcije pristaništa za vrtoglave cifre. Broj stručnjaka u kapetanijama je sveden na neodrživi minimum, brodova za posebne namene (vatrogasci, ledolomci, spasioci) nemamo, brodovi nam tonu više nego čamci, ali nadežnima to očigledno ne predstavlja problem.
Čekaju verovatno da stranci, sa novcem njihovih poreskih obveznika, dođu da čiste naše reke od potonulih brodova, po kojima na žalost postajemo poznati širom sveta.
Upravni odbor UPLS
