[цаптион ид=“аттацхмент_1220″ алигн=“алигнцентер“ wидтх=“1000″] ФОТО: УПЛС[/caption]

Пре неколико дана су многи наши држављани који егзистенцију обезбеђују на морима и рекама света затекли пореско решење за плаћање пореза на доходак за 2017. годину. Пристигла пореска решења у појединим случајевима премашују и неколико милиона динара. Овим су поморци поново стављени у исти кош са фриленсерима иако то нису нити ће то икад бити.

У правној држави је сасвим нормално и прихватљиво да поморци плаћају одређене доприносе за пензионо и здравствено осигурање. Та одређена сума најчешће зависи од:

-позиције на броду (нпр. као у Хрватској),

-висине примања (нпр. у Холандији, Италији),

-да једноставно постоје неколико нивоа, а сам поморац би изабрао који би ниво, односно износ уплаћивао за пензионо, а за здраствено је фиxно за све.

Намерно сам споменуо само неке европске државе, јер у државама попут Филипина, Индонезије итд. (где има на десетине хиљада помораца), не плаћају се никакви порези и доприноси држави. Наиме, у сиромашнијим државама увек се полази од тога да су сами поморци изузетно корисни за државу, јер уносе „фресх цасх„ односно вредније валуте попут америчког долара, евра, итд. Значи да поморци са својим фамилијама скоро сву своју зараду троше у својој матичној држави. У тим “сиромашним” државама је и тенденција да буде што већи број помораца, јер се смањује незапосленост, расте куповна моћ становништва, итд.

Сад се долази до круцијалне ставке, а то је питање резидентности .

Проблеми са рачунањем висине пореза настају због начина на који је дефинисан појам резидента у Закону о порезу на доходак грађана. Резидентом се сматра свако ко проведе 183 или више дана у земљи током једне пореске године, али и сви они који „имају пребивалиште или центар пословних и животних интереса“ у Србији иако већи део године проводе у иностранству. Оваква дефиниција пружа могућност за различита тумачења, јер не могу се наћи информације о томе шта све спада у „пословне и животне интересе“ ни у једном поѕаконском акту.

Овај проблем је био актуелан и 2021. године па је Унија помораца и лађара Србије тада министарству финансија предложило Хрватски модел опорезивања помораца који се у пракси показао одлично. Такође су тражили тумачење нерезидентности, на које и после пар ургенција, нису добили никакав одговор. Зашто су захтеви игнорисани? Да ли је баш толико било тешко одговорити на уљудно питање?

Пре неколико дана, Грански синдикат је послао захтев министарству финансија за консултације у вези са овим проблемом, па ће као пуноправни члан ИТФ-а и ЕТФ-а затражити међународну подршку уколико изостане воља надлежних да се проблем и статус радника на бродовима коначно реши на правилан и праведан начин уважавајући интересе и помораца и државе.

Такође, тамо где се плаћају доприноси, јако су битна та 183 дана (6 месеци+1 дан), јер ако поморац проведе више од 6 месеци годишње на броду, ослобођен је самог пореза на доходак. То је тако у СВИМ ДРЖАВАМА где се спомињу та 183 дана. У Црној Гори покушавају да уведу сличан закон из Хрватске годинама, али то није тако једноставно, као што тренутна власт у Србија мисли. Такође, ако се напише закон који у пракси није применљив, као у ЦГ, онда то значи није довољно добар и да га треба допунити, мењати… Има ту много круцијалних појединости које нису кларификоване.

Постоје и изузеци када поморац који је у међународној пловидби провео мање од 183 дана мора платити порез на доходак на остварену зараду:

• Због ванредних околности као што је то био случај са Цовидом током 2020. И 2021. године, кад су смене помораца и сама путовања били ограничени и отежани. Све државе су донеле и поѕаконске акте у вези са тим.
• Поморац ако није могао због болести или неке друге неспособности да се укрца на брод не треба да плати доприносе, јер самим тим не може да достигне тих 183 дана, па ако је привремено радно неспособан да оде на брод да зарађује, самим тим је без извора зараде.
• Због отказа из било ког разлога од стране послодаваца, итд.

Значи, морају да постоје прописане процедуре које би се поштовале и од стране државе и од стране помораца. Коме би наш поморац требао да се обрати у наведеним случајевима? Јел стварно неко мисли да би неки службеник у пореској управи разумео неке од наведених изузетака? И то не из неког незнања већ непотпуног и лошег закона који не препознаје ове ситуације.

Који су још недостаци у вези поморства у Србији?

За рад на броду, сваки поморац мора да поседује одређен број документа и сертификата: почев од најниже позиције на броду па до капетана, који мора да има и 20-так разних докумената и сертификата. Наравно, све зависи од типа брода, али то је нека друга прича. Осим пасоша и поморске књижице, поморци из Србије су принуђени да сваких пар година иду широм Европе да би се уопште укрцали на брод, јер већина тих сертификата има рок трајања. Треба платити та силна путовања, авионске карте, хотеле, курсеве. И наравно, то је све из нашег џепа. С једне стране, сами смо бирали овај пут, било из љубави, потребе, принуде. С друге стране, поставља се питање зашто је то тако у Србији.

За време СФРЈ, сертификате смо добијали у Словенији, Хрватској и Црној Гори. За време СРЈ у Црној Гори. После 2006. године поморци морају да иду ван Србије. Засто држава Србија од 2006. године није ништа направила у том смеру? Ко то притиска кочницу од 2006. године? Зашто нико није направио центар за обуку помораца и институцију која би издавала сертификате у складу са међународним стандардима и правилима? Да, био би то почетни трошак, али ако узмемо у обзир да према неким проценама има око 20 000 српских држављана који раде на бродовима у иностранству, који свако мало обнављају сертификате, слушају курсеве, полажу испите, онда долазимо до закључка да ту држава може да има доста прихода. На жалост, за сад не постоји званични регистар помораца нити тачни подаци о броју помораца.

Даље, ова наплата ретроактивно за 2017. годину је у најмању руку непоштена. Зашто? Ево пар баналних примера:

• Поморац је преминуо 2019. године. Да ли његови правни наследници требају да плате или све сад пада у воду? Ником ништа? Пуј пике не важи?
• Поморац је напунио 60 година 2020. године. И сада у децембру 2022. године као гром из ведра неба треба да плати порез од 5 хиљада евра за 2017. годину… Ако нема своју устеђевину, можда ће морати да распрода своју имовину или ће можда његова деца бити принуђена да продају стан или да подигну кредит да би му помогла. Куда ово води? Овде треба напоменути да скоро сви бродовласници односно компаније немају обичај да запошљавају поморце старије од 60 година. Ставише, овај обичај је постало правило. Значи, он не може више да иде на брод да би зарадио и исплатио те доприносе. И шта ће сад?
• Поморац је из неког свог приватног разлога прекинуо своју пловидбу 2021. године, на пример био је принуђен да пази на болесну мајку или супругу . И ето, у децембру 2022. године долази му да плати 4 хиљада евра порез. И шта сад? Принуђен да против своје воље иде опет на брод?
• Верујем да бих могао да наведем на десетине примера да оваква ретроактивна наплата није праведна и да је против здравог разума.

На нашу жалост, НЕ ПОСТОЈИ (!?) држава на свету која опорезује своје држављане поморце на овај начин. Оваквим непоштеним, строгим и изненадним мерама надлежно министарство имаће успеха да отера овај мали број људи који свој поштено и тешким радом стечен новац бирају да троше и улажу у својој земљи. Већина помораца са својим породицама бице принђено да напусти Србију и оде негде, где це моћи да живе поштено од свог рада и где ће их нека друга држава више поштовати и где ће моћи да остваре сва своја права и обавезе, јер овде то на поштен и праведан начин није могуће.

Такође треба напоменути начин на који су државни органи донели пореска решења за плаћање пореза. Наравно, то су закључили на основу дознака односно уплате новца из иностранства од стране компанија које су запослиле нашег поморца а које су им доставиле банке. Значи, сад ће сваки поморац да отвори рачун у иностранству и бајка се ту заврсава. И шта сад? Нема више пара… нема више помораца… нема више пореза? Ово је јос једна чињеница да статус помораца није до краја решен. А то што су послата пореска решења за 2017. годину је баш симпатично јер после 5 година долази до застаревања.

Које је решење за овај проблем?

Наиме, уместо да се прво донесу сви закони и поѕаконски акти који посебно регулишу и ДО КРАЈА објашњавају делатности поморства и самих помораца, па након тога да се уведу правила о плаћању доприноса и пореза, наша држава је кренула обрнутим смером. Држава Србија и надлежна министарства не морају да измишљају топлу воду. Као што је раније споменуто, УЛПС је вец предложило Хрватски модел опорезивања помораца. Можда неком смета да се копира хрватски закон (?), али ту треба напоменути да нису ни они писали од нуле него су користили у значајној мери основна начела и законе других држава. Овом сложеном питању коначно се мора посветити пажња, да се детаљно припреми или нов Закон или поѕаконски акт, прецизан, применљив и праведан, уместо бесмисленог препуцавања по судовима, порталима, улици, итд.

С друге стране, у складу са нашом омиљеном дисциплином код нас Срба „да комшији цркне крава„, читао сам по форумима коментаре неких предузетника, како они исто плаћају велике порезе и доприносе и на минималне зараде, па би самим тим требало и ми поморци са платама од 1 500, 2 000, 3 000 или више хиљада евра. Вероватно је то и мишљење људи који су и писали ове законе, јер друго објашњење не видим. Да ли је у питању завист? Морам да их разочарам, али те ствари нису добре за поређење. И то не због тога што посао поморца спада у једне од најтежих послова: живот на броду значи одвојеност од породице и радни дан који некада траје више од 12 сати, без иједног слободног дана у току 5, 6 или више месеци… И не каже се узалуд хлеб са седам кора… Поморци у 95% случајева нису стално запослени, запослени су на одређено време, од једног до другог датума, плату примају у бруто износу, немају плаћен годишњи одмор, немају пензионо осигурање (осим ако сами од своје зараде не уплаћују) , немају право на боловање, уколико су болесни, односно нису здраствено способни за брод, онда и не могу да се укрцају на исти. За сваки брод се потписује нови уговор. По уговору смо најчешће цонтрацтори илити самозапослени. Често се и цене за авионске карте одузимају од плате. У Србији поморац у било којој банци, на пример, не може да добије цасх кредит од 100 нити од 10 или 20 хиљада евра, јер наше занимање није препознато. Ту је српски поморац такође осакаћен. У земљама попут Црне Горе или Хрватске је сасвим друга прича, поморце банке чекају раширених руку. И на крају да истакнем, да смо ми поморци сами бирали овај тежи пут да бисмо обезбедили нормалан живот како себи тако и нашим породицама и не желимо да сад кукамо над својом судбином…Али зато

ПОМОРЦИ СРБИЈЕ НЕ ТРАЖЕ ДА ИХ ИКО ЖАЛИ.

ПОМОРЦИ СРБИЈЕ НЕ ТРАЖЕ ДА НЕ ПЛАЋАЈУ ПОРЕЗЕ И ДОПРИНОСЕ.

ПОМОРЦИ СРБИЈЕ САМО ТРАЖЕ ДА ИМАЈУ ПРАВА И ОБАВЕЗЕ КАО ПОМОРЦИ У ДРУГИМ (ПРАВНИМ) ДРЖАВАМА. НИ ВИШЕ НИ МАЊЕ. АКО НАША ДРЖАВА НЕ МОЖЕ ТО ДА НАМ ОМОГУЋИ, ШТА НАМА ПОМОРЦИМА ДРУГО ПРЕОСТАЈЕ? СЕРБИА, АУФ WИЕДЕРСЕХЕН!

Александар Радић
Заповедник на бродовима од 3000 БТ или већим