Прошло је девет и по година од потонућа брода „Београд 10“, трагедије у којој су живот изгубила два члана посаде, а поступци који би морали донети одговоре, одговорност и унапређење система безбедности и даље стоје практично у месту. Уместо јасног правосудног епилога, случај је постао илустрација институционалне тромости, процедуралних опструкција и изостанка стварне воље да се проблем реши до краја.

Ток судског процеса говори сам за себе. До сада је промењен већ трећи судија, одазив на рочишта је минималан, а читавих шест година није покренута ниједна озбиљна тужба од стране тужиоца, која би отворила питање конкретне одговорности. У таквом амбијенту стиче се утисак да се одговорни систематски штите, док се случај фактички развлачи до заборава.

Посебно забрињава чињеница да је брод званично добио бродско сведочанство управо на датум потонућа. Таква околност сама по себи захтева детаљну и транспарентну анализу, али уместо тога сведочимо променама исказа вештака и недостатку конзистентног стручног става. То додатно урушава поверење у поступак и оставља простор за сумњу да правда остаје недостижна.

Највећи проблем ипак превазилази сам судски процес. Без јасног разрешења овог случаја нема ни системског унапређења безбедности пловидбе. Док се одговорност релативизује, кроз Србију и даље плове технички и оперативно неисправни бродови, пловила која објективно не задовољавају савремене стандарде сигурности и која би у уређеним системима одавно била повучена из експлоатације. Таква пракса директно повећава ризик нових несрећа.

Последице су шире од саме безбедности пловидбе. Млади лађари све чешће одлазе тамо где постоји јасна регулатива, професионални стандарди и правна сигурност. Домаћа речна пловидба тиме губи кадрове, репутацију и перспективу развоја.

Ако се из трагедије попут потонућа „Београда 10“ не извуку конкретне поуке, систем остаје рањив, а одговорност разводњена. Без транспарентне истраге, правоснажних пресуда и стварних реформи безбедносних стандарда, свака нова пловидба носи исти ризик, само са новим потенцијалним жртвама.

Време за институционалну одговорност одавно је истекло. Сада је питање да ли постоји минимум професионалне и друштвене воље да се ствари коначно поставе на здраве основе.