Низак водостај који је задесио Србију и читаву Европу поново је у зону интересовања јавности ставио лађарску струку и приказао важност и озбиљност водног транспорта. Ми смо као подунавска континентална држава у великој мери ослоњени на речни транспорт, барем што се тиче превоза сировина и енергената.
Гледајући наслове у домаћим вестима о „историјском минимуму водостаја“ шаље се једна апокалиптичка порука и непотребно се уноси немир у медијски простор јер, нити је историјски нити је минимум, нити је нешто неочекивано. Неочекивано је једино поновно кампањско решавање проблема када је до њега дошло, а не превентивно, како би требало да буде.
Да у питању није никакав „историјски минимум“ лако је проверљиво на сајту хидрометеролошког завода Србије а да је проблем, који и даље постоји, решаван паушално показују и изјаве надлежних од пре само пар година уназад.

https://www.hidmet.gov.rs/latin/hidrologija/karakteristicne_v.php

Имајући изнесене чињенице у виду поставља се питање зашто се пласирају половичне и нетачне информације у јавност?
Да појаснимо, Србија је од 1945. улагала велика средства у регулацију и одржавање пловних путева, са одличним инжењерима и детаљним вишегодишњим планом одржавања побољшавања пловидбених габарита домаћих река. Са том праксом се на жалост престало те су од деведесетих година до данас одрађени само мањи радови на хидрограђевинама и багеровању појединих делова реке.
Како медији погрешно наводе да ће багери да прокопају „чепове“ (чепове ствара лед односно ледостај) у пловном путу можда јесте опција, али како смо у пракси већ видели слични пројекти су рађени у више наврата те је сваки пут најављено да је то последње и да препрека на пловним путевима Србије више нема.

https://backapalankavesti.com/bac/uskoro-gotovo-uklanjanje-kriticne-tacke-na-dunavu-kod-futoga/ – вест из 2019

https://plutonlogistics.com/vodni-transport/kriticne-tacke-na-dunavu-bice-otklonjene-do-kraja-2020/ – вест из 2020

Како су се ти пројекти прокопавања, због разних разлога, показали неуспешни верујемо да ће и ово, тренутно прокопавање, показати сличне резултате.
Поставља се питања како проблем решити?
Читав сектор од 1249 км до испод Бешчанског моста никад није у потпуности завршен. У пракси смо сведоци да се при сваком доласку воде у овом сектору повећава количина воденог наноса и често је урушавање обалне сигнализације, што је јасан знак да обале нису добро утврђене те да водоток односи песак и обалу слободно те да се пловни пут премешта и мења природним путем.
Лађари су подносили бројне радне белешке о овим секторима већ готово две деценије. На жалост квалитетној санацији се никад није приступило.
Проблем на поменутом сектору Футог може да се реши изградњом нових водограђевина, обалоутврдом и посебном контролом над рефулерним багерима који копају песак у приватне сврхе без икакве контроле и плана.
На сектору Чортановци проблем је решив такође изградњом нових водограђевина и обалоутврдом. Тренутно се прибегава само рефулисању песка који ће се опет наталожити и низводно од Чортановаца направити нови проблем.

Наши пловни путеви јесу међу сређенијим у Европи али на жалост, због недостатка центра за контролу пловидбе као и огромном недостатку људства у лучким капетанијама, обавештења навигаторима као и прописивање норми често касни или су информације уопштене и нејасне, а лађари су након радног времена препуштени сами себи те у случају опасности немају ни једну службу која би испратила и решила евентуални проблем. Интересантан је податак да је запослених у капетанијама има све мање а да је број запослених у министарству исти.

Надамо се да ће се планирана средства за коначну санацију критичних делова плански и правилно утрошити, да ће се поправити и обновити већ постојећа инфраструктура која је оштећена (о томе смо писали: https://udruzenjeladjara.com/nemarnost-nadleznih-organa-u-odrzavanju-postojece-infrastrukture/ ), како нас више не би погађале „историјске“ суше у летњем периоду.