Као особа која је одрасла на обалама Саве и Дунава а као један од многих људи који раде на бродовима у унутрашњој пловидби и који плове од Северног до Црног мора, поред свих догодовштина, разних познанстава и прича, један утисак је ипак упечатљив и мени константно на памети: Дунав који протиче кроз територију наше земље као да је другачији од оног који извире код Шварцвалда и протиче кроз Немачку, Аустрију, Словачку, Мађарску, Хрватску итд.
У чему је разлика, тачније зашто тако мислим покушаћу да објасним у наставку.
Неће бити говора о карактеристикама пловног пута, обележавању пловидбених сектора, мостова и кривина, вец онако обично и укратко, о екологији и очувању природе, тачније живог света у природи, нама ипак не тако важној теми.
За почетак ћу поменути реку Рајну, може се рећи најважнији/најпрометнији пловни пут Европе.
иста је дуга 1320км, од којих је пловно 863км, тачније до града Базела. На својим обалама има на десетине великих индустријских центара који својим радом доприносе економском развоју држава, али истовремено у многоме утичу на животну средину.
Треба поменути опште познату чињеницу да се упоредо са економским развојем повећава и насељеност града/регије, а затим се поново повећава (неповољни) утицај на флору и фауну.
У Базелу је 01.11.1986 године, дошло до еколошке катастрофе када се запалило складиште са разним хемијским материјама, које су касније нашле пут до токова Рајне, што је довело до помора рибе и живог света у води, неких врста чак и до истребљења, а снабдевање водом за пиће било је онемогућено, тачније забрањено. Све ово је довело до организовања Рајнских дрзава, како би се катастрофално стање поправило и на даље пратило, са циљем избегавања сличних незгода.
Данас река Рајна изгледа потпуно другачије. индустрија се непрестано развија, Дуизбург је највећа речна лука у Европи, градови расту, али ипак живи свет се вратио у пређашње стање. Јегуље су поново чест улов пецароша, ради се на повратку лососа, а сам квалитет воде је на завидном нивоу и исту користи преко 20 милиона људи који живе у државама Рајнског слива.
Надлежни органи контролишу индустрију (у Немачкој се вода тестира на сваких 6 минута, 24 часа дневно и на најмању промену у квалитету/саставу воде, истог тренутка се обавештавају низводни градови а фабрике у зони тестирања се привремено затварају до окончања истраге), учесницима речног саобраћаја су на располагању обални контејнери за одлагање отпада као и бродови који ће примити старо уље/филтере, садржину фекалних танкова или отпадне воде из угоститељских објеката дуж обале. Пошто је акценат свега написаног на речном саобраћају, ваља споменути да су лађари просто у обавези да сачувају добијену потврду о “одлагању” отпада, како би били исправни у случају контроле.
Данас Дунав, друга Европска река по дужини слива изгледа слично, али нажалост, само до наше границе.
из неког разлога, након уласка у територијалне воде Србије, људи заборављају на правила и прописе, здрав разум као да нестаје и ради се све оно што је било где у свету строго кажњиво, а све то на штету становника Србије.
Бродови који плове нашим водама без контроле могу да испусте све оно што им је на терету, а за шта би у иностранству платили одлагање, јер просто – реч је о материјама опасним по животну средину. исто тако, да ли због мањка места за одлагање отпада на обали, непостојања контроле или неодговорног понашања, затичемо гомиле смећа у матици реке. Можда овом последњем доста помажу угоститељски објекти дуж обале и бахати појединци, али то свакако није ни толико битно.
У наше реке се из фабрика без било какве контроле и реда испушта све и свашта, па смо сведоци безброј догађаја где се у центру града боја воде мења из сата у сат, а реакције надлежних нема или се одговорност просто пребацује са једне службе на другу, све док вода не однесе отрове даље, а јавност заборави на немили догађај. Са сваким сличним случајем се уништава биљни и животињски свет, што може имати несагледиве последице по друштво у целини. исто тако морамо бити свесни чињенице да и сами користимо ту воду у свакодневном животу.
Нема потребе сваљивати кривицу на неког другог или тражити изговоре, већ се на време, тачније чим пре, окренути проблему и радити на ономе што су други увелико спровели у дело: контролу индустрије, пречишћавање комуналних отпадних вода из градова, сузбијање дивљих депонија, довољан број контејнера на обали, обавезно увођење бродова за прихват отпада са пловних објеката, као и контрола истих и оно најбитније – едукација најмлађих.
Нафтне мрље, помор рибе, непрегледни низ џакова смећа, лешеви угинулих домаћих животиња, пластичних флаша и осталог смећа могу постати прошлост, само и једино ако се сами потрудимо да нешто променимо на боље.
Можда нам ипак, пре свих горе наведених мера, треба мало здравог разума, јер уколико сами не желимо себи да помогнемо, нико други то неће урадити уместо нас.
Капетан Горан Станимиров
заповедник врсте А
