Od raspada Jugoslavije od danas u Srbiji, kao i u čitavoj Evropi došlo je do ogromnih promena u ekonomskoj i političkoj strukturi društva.
Rečni transport, u kojem je Jugoslavija bila među vodećim u Evropi, za vreme sankcija trpi nenadoknadivu štetu i uz promašene kriminalne privatizacije gotovo prestaje da postoji u normalnom obliku.
Kako je Srbija kontinentalna zemlja, nakon raspada zajednice sa Crnom Gorom i gotovo nikakvim diplomatskim vezama sa zemljama u regionu, komlpentan transport sirovina se prebacio na luku Konstanca, koja je ujedno najbliži i najjeftiniji put za velike transporte te je naš jedini vodni izlaz na more. Da bi odgovorili na izazove modernog vodnog transporta, koji se svuda u svetu smatra najrentabilnijim i najčistijim vidom prevoza, naša država nje uradila gotovo ništa. Jedini pokušaj revitalizacije brodarstva na zdravim osnovama je bilo 1997-1998. godine, kada je država uložila ozbiljan novac u podmladak i formiranje kvalitetne radne snage.
Urušavanjem državnih firmi formirale su se nove, privatne kompanije a Jugoslovenski registar brodova je postao „Uprava za utvrđivanje sposobnosti brodova za plovidbu“. Lučke kapetanije su izgubile ulogu kontrole i edukacije a inspekcija plovidbe je nedovoljna i nekompetentna da odgovori na izazove kontrole rečne plovidbe. Sve navedeno je dovelo do toga da su sistem bezbednosti plovidbe, kao i nadzor , prevencija i edukacija prestali da postoje te se otvorio put za mahinacije, kako poslodavcima tako i lađarima.
Kada su brodovi, kupljeni sa nemačkih i holandskuh rezališta za sekundarnu sirovinu, počeli da se uvoze i registruju u Srbiji, bez minimuma tehničkih zahteva, samo uz prepis brodskog Svedočanstva, tada su i poslodavci počeli da angažuju i isplaćuju lađare tzv. „na reč“ a lađari, koji su tada još bili zaposleni po državnim firmama su na to gledali kao lepu dodatnu zaradu. Ta praksa „na reč“ je danas na žalost postala jedina opcija za mnoge brodare. Lađari, naviknuti na sistem koji funkcioniše i dalje ne mogu da shvate da neplaćanjem doprinosa državi nemaju nikakva prava u slučaju smrti ili bolesti, kao ni na adekvatnu penziju.
Da situacija bude gora, mi smo zbog ogromnog javašluka i problema sa kojim živimo osnovali Udruženje i Sindikat, koji su u federaciji najvećih svetskih sindikata, i koji su prihvaćeni svuda u Evropi bolje nego u našoj zemlji. U Srbiji nas tretiraju kao da je još uvek na snazi Obznana iz 1920. godine. Tako imamo slučaj da prijavimo slučaj neisplaćivanja našeg radnika na brodu Inspekciji plovidbe a oni nas upute inspekciji rada, koja opet kaže da nije nadležna i da nije u mogućnosti da izađe na teren. Domaćim vlasnicima brodova koji plove pod stranim zastavama, kada uputimo zahtev za isplatu dugovanja svojim radnicima dobijamo pretnje, često smrću, paljevinom itd., što uredno prijavljujemo policiji. Iz našeg ministarstva (MGSI) ne žele da komuniciraju sa nama, a odgovorna lica prete lađarima zaposlenima pri ministarstvu otkazom i KRIVIČNOM PRIJAVOM ukoliko se učlane u naš Sindikat i zahtevaju svoja prava koje im je to isto ministarstvo ukinulo na najgrublji mogući način.
Poslodavci se ponašaju kao gazde feudalnih zadruga pa posade tretiraju kao kmetove bez prava glasa i žalbe. U ovo m slučaju najviše štete trpe lađari, brodari koji se drže zakona, i na kraju država jer u slučaju povrede ili bolesti oštećeni koristi pravo besplatnog lečenja za nezaposlene, a nesavesni poslodavac ne trpi nikakvu štetu niti snosi ikakvu odgovornosti.
Često se događa da zbog nepostojanja sistema poslovanja firme i jasno utvrđenih i dogovorenih procedura, kao i ne plaćanja adekvatnog osiguranja, u slučaju plovidbene nezgode poslodavac naplati pun iznos štete od posade tačnije od dogovorenih dnevnica, bez kontaktiranja osiguravajućeg društva i bez ikakvih zapisnika i zakonskih procedura, ponovo „na reč“.
Svakodnevno nam pristižu pritužbe lađara na bahatost pojedinih brodovlasnika, o ucenjivanju i neisplaćivanju. Mi sve te pritužbe stavljamo našim članovima na uvid kada se raspituju za likvidnost i ozbiljnost poslodavca pri zaposlenju ili angažmanu.
Na žalost poslodavci su često u prijateljskim, kumovskim ili rođačkim odnosima sa predstavnicima vlasti te se i ponašaju kao da sutra ne postoji.
Mladi ljudi iz lađarske struke masovno odlaze u inostranstvo jer im pojedini brodari „daju posao“ sa minimalnom platom i nadnicom koja je ispod svakog dostojanstva, uz ugovor kroz koji ih obavezuju na gotovo robovski rad, uz mogućnost prekida rada uz plaćenje ogromnih penala. Puno mladog sveta nakon takvog iskustva izgubi svaku volju za dalji rad u domaćim kompanijama.
Naše ministarstvo je gluvo na ove probleme, kao i ministarstvo rada i ministarstvo finasija (koje čak ni na dopise i upite ne odgovaraju). Na žalost ostaje nam jedina mogućnost da preko međunarodnih sindikata i organizacija isterujemo elementarna radna prava za sopstvene građane?!
Upravni odbor
Granski sindikat lađara i pomoraca Srbije
@avucic #PrimeMinister @anabrnabic @sicve011
