Од распада Југославије од данас у Србији, као и у читавој Европи дошло је до огромних промена у економској и политичкој структури друштва.
Речни транспорт, у којем је Југославија била међу водећим у Европи, за време санкција трпи ненадокнадиву штету и уз промашене криминалне приватизације готово престаје да постоји у нормалном облику.
Како је Србија континентална земља, након распада заједнице са Црном Гором и готово никаквим дипломатским везама са земљама у региону, комлпентан транспорт сировина се пребацио на луку Констанца, која је уједно најближи и најјефтинији пут за велике транспорте те је наш једини водни излаз на море. Да би одговорили на изазове модерног водног транспорта, који се свуда у свету сматра најрентабилнијим и најчистијим видом превоза, наша држава ње урадила готово ништа. Једини покушај ревитализације бродарства на здравим основама је било 1997-1998. године, када је држава уложила озбиљан новац у подмладак и формирање квалитетне радне снаге.
Урушавањем државних фирми формирале су се нове, приватне компаније а Југословенски регистар бродова је постао „Управа за утврђивање способности бродова за пловидбу“. Лучке капетаније су изгубиле улогу контроле и едукације а инспекција пловидбе је недовољна и некомпетентна да одговори на изазове контроле речне пловидбе. Све наведено је довело до тога да су систем безбедности пловидбе, као и наѕор , превенција и едукација престали да постоје те се отворио пут за махинације, како послодавцима тако и лађарима.
Када су бродови, купљени са немачких и холандскух резалишта за секундарну сировину, почели да се увозе и региструју у Србији, без минимума техничких захтева, само уз препис бродског Сведочанства, тада су и послодавци почели да ангажују и исплаћују лађаре тзв. „на реч“ а лађари, који су тада још били запослени по државним фирмама су на то гледали као лепу додатну зараду. Та пракса „на реч“ је данас на жалост постала једина опција за многе бродаре. Лађари, навикнути на систем који функционише и даље не могу да схвате да неплаћањем доприноса држави немају никаква права у случају смрти или болести, као ни на адекватну пензију.
Да ситуација буде гора, ми смо због огромног јавашлука и проблема са којим живимо основали Удружење и Синдикат, који су у федерацији највећих светских синдиката, и који су прихваћени свуда у Европи боље него у нашој земљи. У Србији нас третирају као да је још увек на снази Обзнана из 1920. године. Тако имамо случај да пријавимо случај неисплаћивања нашег радника на броду Инспекцији пловидбе а они нас упуте инспекцији рада, која опет каже да није надлежна и да није у могућности да изађе на терен. Домаћим власницима бродова који плове под страним заставама, када упутимо захтев за исплату дуговања својим радницима добијамо претње, често смрћу, паљевином итд., што уредно пријављујемо полицији. Из нашег министарства (МГСИ) не желе да комуницирају са нама, а одговорна лица прете лађарима запосленима при министарству отказом и КРИВИЧНОМ ПРИЈАВОМ уколико се учлане у наш Синдикат и захтевају своја права које им је то исто министарство укинуло на најгрубљи могући начин.
Послодавци се понашају као газде феудалних задруга па посаде третирају као кметове без права гласа и жалбе. У ово м случају највише штете трпе лађари, бродари који се држе закона, и на крају држава јер у случају повреде или болести оштећени користи право бесплатног лечења за незапослене, а несавесни послодавац не трпи никакву штету нити сноси икакву одговорности.
Често се догађа да због непостојања система пословања фирме и јасно утврђених и договорених процедура, као и не плаћања адекватног осигурања, у случају пловидбене незгоде послодавац наплати пун износ штете од посаде тачније од договорених дневница, без контактирања осигуравајућег друштва и без икаквих записника и законских процедура, поново „на реч“.
Свакодневно нам пристижу притужбе лађара на бахатост појединих бродовласника, о уцењивању и неисплаћивању. Ми све те притужбе стављамо нашим члановима на увид када се распитују за ликвидност и озбиљност послодавца при запослењу или ангажману.
На жалост послодавци су често у пријатељским, кумовским или рођачким односима са представницима власти те се и понашају као да сутра не постоји.
Млади људи из лађарске струке масовно одлазе у иностранство јер им поједини бродари „дају посао“ са минималном платом и надницом која је испод сваког достојанства, уз уговор кроз који их обавезују на готово робовски рад, уз могућност прекида рада уз плаћење огромних пенала. Пуно младог света након таквог искуства изгуби сваку вољу за даљи рад у домаћим компанијама.
Наше министарство је глуво на ове проблеме, као и министарство рада и министарство финасија (које чак ни на дописе и упите не одговарају). На жалост остаје нам једина могућност да преко међународних синдиката и организација истерујемо елементарна радна права за сопствене грађане?!
Управни одбор
Грански синдикат лађара и помораца Србије
@авуциц #ПримеМинистер @анабрнабиц @сицве011
