Поштовани,

обраћамо се Министарству грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре, Министарству унутрашњих послова Србије, Инспекцији рада, Капетанији Нови Сад, институцијама Брчког, Амбасади Словачке и Дунавској комисији,
јер је правна држава заказала, а уместо заштите људи – на српском Дунаву смо добили робовласништво.

Чињенице које не могу да се игноришу

• Брод под словачком заставом, усидрен на Дунаву код Новог Сада.

• Посада из Украјине, без уговора о раду, без плата од априла 2025. године.

• Власник фирме из Брчког (БиХ), добро познат криминалац у бекству од српских власти, слободно се скрива у Брчком.

• Брод и посада остављени су без горива за генераторе, без хране и без питке воде.

• Власник дугује посади преко 100.000 евра за неисплаћене зараде.

• Уместо уговора и зараде, морнари су добили претње смрћу од власника зато што су се обратили синдикату.

Све ово није од јуче – о свему су све надлежне институције обавештаване још од маја месеца, али нико није реаговао на начин који би заштитио људе. Цена њихове небриге и ћутања плаћена је тако што су једино страдали радници, напуштени и остављени да сами преживљавају.

Ко је реаговао?

• Удружење професионалних лађара Србије (УПЛС) и Синдикат лађара и помораца Србије (СЛПС) стали су уз посаду и обавестили међународне синдикалне организације.

• Конзул Украјине изашао је на терен и упознао се са ситуацијом.

Ко није реаговао?

• Капетанија Нови Сад: није ставила брод у лучки притвор, оставила заповедника као таоца и фактички стала на страну криминалног власника.

Закон о пловидби и лукама на унутрашњим водама (Сл. гласник РС 73/2010, 121/2012, 18/2015, 92/2016 и др.) јасно предвиђа:

• Члан 25: пловило на сидришту мора да буде под непрекидним и непосредним наѕором посаде, а тај наѕор може уговором да обезбеди и агенција, оператер или агент.

• Члан 56 и 56а: ако је брод у распреми или остављен без посаде/наѕора, капетанија има право да наложи мере обезбеђења и уклањања – на трошак власника.

• Члан 166 и 167: лучка капетанија има право да задржи брод (притвор) када није испунио услове за пловидбу или када угрожава безбедност.

• Члан 270 и даље: власник и бродар се кажњавају ако не обезбеде наѕор брода, документа и посаду.

Другим речима – капетанија је имала и право и обавезу да реагује, али је одлучила да затвори очи.

• МУП Србије: умео је да напише пријаву, али не и да заштити жртве принудног рада.

• Гранична полиција: иако су малверзације пријављене месецима раније, није било адекватне реакције. Уместо да заштите посаду, пријавили су заповедника – човека без уговора, без плате, који је молио за помоћ.

• Прекршајни суд у Новом Саду: на основу те пријаве казнио је заповедника са 6.500 динара.

• Амбасада Словачке: није преузела никакву одговорност за брод под својом заставом.

• Институције Брчког: затвориле су очи пред власником фирме који се слободно скрива на њиховој територији.

• Међународне синдикалне организације (ИТФ и ЕТФ): и поред обавештења, помоћ и притисак нису се видели на терену.

• Бродски агент: није пријавио напуштање посаде, чиме је омогућио да се терет пребаци на заповедника и прикрио право стање.

• Дунавска комисија: остала нема и незаинтересована, иако је директно надлежна да реагује.

• Држава Србија: заказала је у заштити основних људских права на сопственој територији.

Обавезе власника брода

Власник је законски дужан да обезбеди посаду и наѕор брода.
Ако то не учини, држава (капетанија) може брод:

• да стави у лучки притвор и забрани употребу,

• да организује обезбеђење и трошак наплати од власника,

• а на крају – покрене судски поступак и спроведе судску продају брода.

То се назива Управни наѕор.

Заповедник и посада имају обавезу само док постоји важећи уговор о раду. Ако га нема или су напуштени, могу писмено изјавити да нису у могућности да обављају дужности. Тада одговорност прелази на капетанију.

У овом случају заповедник је ипак кажњен – иако га закон ослобађа одговорности.

Кулминација срамоте

• Једини који је страдао био је управо онај коме је помоћ била најпотребнија.

• Заповедник брода – човек без уговора, без плате од прошле године, напуштен од власника и који је молио за заштиту – приведен је и кажњен са 6.500 динара.

• Казнила га је држава Србија, на основу пријаве граничне полиције, за пропусте бродског агента и власника фирме.

• Другим речима: држава је легализовала робовласништво – тако што је казнила роба и подржала његовог „власника“.

Остатак посаде се тихо искрцавао, један по један, док је заповеднику искрцај забрањен – јер би брод остао „без наѕора“.

Одговорни

• Криминални бродовласник из Брчког.

• Институције Брчког.

• Словачка, као држава заставе.

• Капетанија Нови Сад, гранична полиција, МУП, Инспекција рада и Прекршајни суд Србије.

• Бродски агент.

• Дунавска комисија.

Закључак

Ово није само синдикални проблем – ово је тест Србије, Брчко дистрикта, Новог Сада, Словачке и међународне Дунавске комисије.

Србија је потписница Међународне организације рада (ИЛО) – специјализоване агенције Уједињених нација која од 1919. године поставља међународне стандарде рада. Чланица ИЛО Србија је од 2000. године, а тиме је преузела обавезу да поштује основне конвенције о забрани принудног и робовског рада. Управо зато је готово невероватно да се овако нешто догађа на њеној територији у 2025. години.

Поставља се питање: да ли институције не могу да реагују или једноставно не желе?
Јер законе пишу и примењују људи. Када се пред очигледним робовласништвом на Дунаву сви праве слепи, јасно је да проблем није у незнању – него у вољи.

Због тога захтевамо међународну истрагу под окриљем ИЛО и ЕУ, јер је систем у Србији пао на испиту и отворено стао на страну криминала.

Дунавска комисија, Брчко дистрикт, Нови Сад, Словачка и Србија – заједно су се уписали у робовласнички ланац и срамоту.