[цаптион ид=“аттацхмент_5255″ алигн=“алигнцентер“ wидтх=“640″] ФОТО: УПЛС[/caption]

Ових дана се на свим медијима објављује како се руше баријере на граничним прелазима и убрзава проток робе.

Објашњење је да су задржавања на граничним прелазима за транспорт робе предуга и да морају да се смање да би се смањили трошкови и повећала конкурентност наше привреде.

Међутим у речном транспорту се повећавају задржавања и трошкови транспорта.

Први пут у историји наше државе царини се роба која иде из српске луке у српску луку и која је произведена у Србији. Тачније, не царини се него се два пута ради ревизија односно улаз/излаз у сопствену државу а сво време се плови у својој земљи. Вероватно мислите да је ово шала или нека грешка али на жалост то је наша реалност.

Новим законом о граничним прелазима успелимо сами себе да царинимо и беспотребно задржавамо.

Иако смо као УПЛС више пута тражили састанке са надлежнима и давали предлоге како да се смањи задржавање и убрза транспорт, надлежни су урадили потпуно супротно. Законске регулативе за лађаре су као да возимо свемирске а не речне бродове.

Новим законом је уведено да сви теретни бродови морају да прођу царинску и граничну контролу у Великом Градишту што за бродове под Српском заставом није логично решење као и за бродове који улазе у наше домаће луке, као на пример у Прахово.

Сада се по новом дешава да брод у луци Прахово 859 км реке Дунав утовари робу, ту мора да изврши царинске и граничне формалности као да извози робу и поново то да уради у Великом Градишту 1059 км реке Дунав као да увози робу. За то време брод и роба се не налази под контролом српских власт зато што је изашао званично из земље и налази се у међународним водама.

Исто се дешава ако брод превози робу из Апатина за Београд. Превозник мора да обави излазну ревизију у Апатину па поново у Бачкој Паланци.

Овим законом и његовим тумачењем су се повећали трошкови српских бродара и задржавање српских бродова. Самим тим производи поскупљују, а трошкови транспорта расту. Овим поступком задржавање брода је најмање 12 часова пошто је тешко да се све манипулације брода и папирологија може завршити за краће време. Наша министарства још једном успевају да додају непотребне намете домаћим фирмама и тако фаворизују увоз робе.

Још једна аномалија је ако роба долази из Хрватске, онда се не врши царинска и погранична контрола у Бачкој Паланци одакле почињу територијалне воде Републике Србије него у Новом Саду, тако да брод са теретом плови кроз српске територијалне воде више од 80 км без наѕора.

Како је за сваку похвалу увођење граничног прелаза у Бачкој Паланци, тако је за сваку критику и жаљење укидање граничних прелаза Прахово и Бездан за српске бродове при улазу у земљу. Српски бродови ту долазе у територијалне воде Републике Србије и требало би да користе бенефите домаћих територијалних вода, а самим тим и брод и роба намењени Србији би били под контролом институција Републике Србије.

Морамо да напоменемо да је оваква пракса уведена први пут од самосталности Српске државе.

Исто тако овакву праксу за домаћа бродарства нема ни једна подунавска земља. Још је већи апсурд када схватимо да се Србија на Дунаву граничи са ЕУ земљама са којима је имала једноставније граничне процедуре за време Гвоздене завесе.

Молимо надлежне да исправе ове грешке и растерете привреду Србије додатних намета и трошкова.

Упућено је писмо МГСИ, МУП Р.Србије и Привредној комори Србије