Пре две недеље писали смо о „пионирском“ достигнућу Србије, броду који је без посаде прешао 24 километра Дунавом, прошао испод два моста и насукао се без да је ико у систему то приметио. Две недеље касније, стање на терену је исто. Тачније, горе, јер сада знамо да систем не само да не реагује, већ ни не покушава да реагује.

Брод који је годину дана био „невидљив“

Случај брода РБТ 2 разоткрива суштину проблема.

Објекат се налази без посаде још од марта 2025. године, четрнаест месеци на званичном сидришту Луке Нови Сад, без наѕора, без реакције, без система. То није и не може да буде пропуст. Када су везови коначно попустили, брод је урадио оно што сваки објекат на реци ради, кренуо низводно, од Новог Сада до Крчединске аде. Без контроле, без наѕора, без икога на броду. Једина разлика у односу на претходни текст је што сада знамо да није реч о инциденту, већ о темпираној бомби која је чекала да се активира.

Фактор среће уместо система

РБТ 2 је прошао једну од најфреквентнијих деоница Дунава у Европи. Није ударио у мост, није покупио друго пловило, није изазвао ланчану несрећу. То није резултат рада система. То је чиста срећа.

Техничка реалност, брод који не може да се заустави

Ситуација на терену је оперативно алармантна:

Губитак сидрене опреме је потпун, сидрени ланци су покидани, брод нема никакву могућност да се усидри. У случају пораста водостаја или јачег ветра, поново ће се покренути као неконтролисана маса.

Посада, иако законска обавеза, у овом тренутку не може бити решење. Укрцавање људи на овакав брод представља директан ризик по живот, јер брод нема основна средства за контролу кретања, нити могућност стабилизације. Другим речима, посада би била затворена на објекту који не може да се заустави. Брод је и даље необезбеђен, а једини разлог што се тренутно не креће јесте низак водостај који га држи на месту.

То није стање безбедности, то је привремена пауза између два инцидента. Испоставља се да се наш систем безбедности пловидбе тренутно једино ослања на оно чувено: „ваљда неће…“

Две недеље касније, нула од акције

За две недеље од објаве претходног текста није учињено ништа. Нема санације, нема обезбеђења, нема покушаја да се објекат стабилизује. Другим речима, држава је свесно оставила потенцијално опасан објекат на реци да чека следећи водостај, или се надлежни надају да ће се проблем сам решити, те да је папир са налогом за санацију проблема, који су евентуалнмо послали власнику брода, решење за све.

Одбацујемо сваку тезу о томе да је ситуација за санацију пловила „технички неизводљива“. Србија располаже респектабилном флотом од преко десет оперативних техничких пловних објеката (рефулера). Ови објекти су у потпуности опремљени да изврше прецизно продубљивање речног дна у зони насукања, чиме би се омогућило безбедно одсукање брода. Уз асистенцију адекватне потисне снаге, брод се може и мора изместити на безбедну локацију где ће бити прописно везан и обезбеђен. Целокупна операција може се спровести у року од 24 часа, под условом да постоји воља надлежних да издају неопходне налоге, само опет, поставља се питање трошкова радова.

Порука овог случаја је јасна: Брод може да стоји годину дана без посаде и нико неће реаговати. Може да се откачи и пређе десетине километара и опет неће бити последица. Одговорност не постоји, јер је разводњена између институција које формално постоје, али оперативно не функционишу.

Закон постоји али недостају кључне ствари

Важећи „Закон о пловидби и лукама на унутрашњим водама Републике Србије“ уређује безбедност пловидбе, пловила, посаду и наѕор, али не прописује обавезно осигурање бродова нити ефикасан механизам финансијског обезбеђења одговорности власника

Другим речима: Закон детаљно регулише шта брод мора да има, али не регулише ко плаћа када брод постане проблем. За разлику од тога, код мањих пловила, попут чамаца, закон већ познаје обавезно осигурање одговорности према трећим лицима као услов за регистрацију.

Дакле, систем постоји, али није примењен тамо где је најпотребнији, на великим комерцијалним пловилима.

Нема безбедности без финансијске одговорности

Без:

• обавезног осигурања брода
• заложног права или хипотеке на пловилу
• гаранција власника

држава остаје једини извршилац санације што у пракси значи да су приватни немар и јавашлук надлежних служби јавни трошак.

Захтев за системске промене

Овај случај јасно показује да су козметичке измене бесмислене. Стари систем издавања решења, бесконачних преписки и јалових суђења су бесмислени, апсурдни и дефинитивно нефункционални.

Потребне су суштинске промене:

• увођење обавезног осигурања за све комерцијалне бродове
• увођење обавезног финансијског обезбеђења, депозит, гаранција или хипотека на брод
• могућност принудне наплате трошкова без дуготрајних поступака
• јасна одговорност институција у ланцу наѕора

Србија није дужна да санира последице немара бродовласника, али је дужна да има закон који то омогућава.

Следећи пут неће бити среће

Пре две недеље говорили смо о иронији, а данас говоримо о ризику.

Ако следећи пут овај брод крене низводно при високом водостају, можда неће стати на ади. Стаће на мосту, на другом броду или у инфраструктури. Тада више неће бити простора за тумачења. Биће само питање одговорности и опет, бескрајних јалових суђења, анализа, дописа и пребацивања одговорности.

Ми ћемо наставити да пратимо ситуацију и обавештавамо јавност и међународне институције. Јер ако систем ћути, струка нема тај луксуз.