ВИДЕО: Аутентичан снимак потонућа барже у Констанци
Око поднева 11.05. у луци Констанца дошло је до потонућа теретне барже. Власник барже је домаћи бродар а важећи регистар барже је издат од стране Немачке регистрационе установе. До потонућа је највероватније дошло због неисправности објекта.
Доста медија је пренело ову вест, са исцепканим видео записом, углавном се питајући да ли је терет у баржи био намењен за електро дистрибуцију. Ни речи о безбедности посаде, ни речи о томе да је ово већ готово 20. потонули објекат у последње три године који се налази у власништву српских бродара.
Бродар, који је власник ове барже, има врло професионалан однос према својим запосленима и једни су од ретких који испуњавају своје обавезе према запосленима на време и по тржишној цени рада.
Проблем који постоји, као и на већини објеката у Србији, је неадеквато одржавање пловидбених јединица као и недостатак адекватне контроле надлежних органа котроле и регистрације објеката. Овај случај не ставља само наше службе и бродара под лупу него такође и установу која издала дозволу за пловидбу неисправној баржи, којих је код овог бродара на жалост много.
Како је до овога дошло?
Проблем је настао приликом транзиције и експанзије приватних компанија. Сви системи безбедности бродова и посаде, као и квалитетне перманентне обуке лађара, које су до тада постојале, нестају због потребе за повећањем профита.
До сада смо имали велике пропусте домаћих регистратора бродова које смо већ спомињали и које и даље пратимо (судски спор око потонућа Београда 10 и даље траје). Проблем је што се сада на Дунаву појављују пропусти и (до сада неприкосновених) немачких регистрационих установа.
Штету због јавашлука сносе осигуравајућа друштва, бродар и власник робе, а животе и здравље ризикују запослени на таквим објектима. Адекватне контроле нема, јер и поред најбоље воље, инспектора пловидбе нема довољно чак ни за један град величине Новог Сада, а озбиљније контроле бродова поред мађарких власти на улазу у Шенгенску зону (углавном папиролошки) врше једино Немци на њиховом делу Дунава, где велика већина наших бродова никада не плови.
Заповедници сносе пуну одговорност у очима закона за све што сет тиче безбедности брода и људи, али реално једино што заповедници могу да одраде је пријављивање недостатака односно неисправности одговорним лицима своје компаније. То се често завршава на празним обећањима и бесконачним одлагањем поправке под разним изговорима (велика журба, хитност робе, још само овај турнус итд.)
По нашим сазнањима власник потонуле барже је био обавештен о лошем стању објеката од стране својих запослених али је у класичном маниру неодговорног домаћина поступио по старој српској узречици, која је изгледа магично решење за све проблеме, „јбг, ваљда неће…“
Ипак хоће и догађа се. Неко ће остати без профита а неко и без главе.
Бродови нам тону, бродари не могу да обезбеде више ни минималну посаду за своје бродове, бродарске школе не успевају да направе кадар, надлежно министарство не чини НИШТА осим што даје испразне приче по медијима о својим огромним улагањима и бризи за околину, а луке и пристаништа немају ни обичне контејнере за одлагање смећа. Сва обећања за побољшање статуса лађара и лађарства се одлажу на вечите „две године“. Капетани, морнари и стројари нам беже из земље главом без обзира покушавајућ даи бар код страног послодавца живи и колико толико здрави, дочекају достојанствену пензију.
На наше упозорење о брзој и сигурној пропасти лађарске струке и речног транспорта уколико се нешто под хитно не промени одговор је чувено и већ споменуто: „ваљда неће…“
