[цаптион ид=“аттацхмент_7138″ алигн=“алигнцентер“ wидтх=“906″] ФОТО: Н. ЖИВАНОВИЋ, новости.рс[/caption]

На данашњи дан, пре седам година, потонуо је брод Београд 10 предузећа Иван Милутиновић из Београда. Том приликом је погинуло два члана посаде, одговорних и даље нема а правда изгледа чека да случај застари.

Да подсетимо како је дошло до немилог догађаја. Брод Београд 10 је послат на утовар са недовољним бројем чланова посаде. Преглед и потврду о исправности Управе за утврђивање способности бродова за пловидбу, је добио на дан потонућа, а при извлачењу олупине након трагедије вода је истицала из оплате брода кроз прскотине. Све указује да је одговорност била на компанији која није на адекватан начин одржавала брод као и на установи (Управа за утврђивање способности бродова за пловидбу) која је дала дозволу да брод плови.

И поред свих вештачења, писања и анализа, са суђењем се и даље стоји, што због годишњег одмора судије што због непојављивања сведока и оптужених, што једноставно због јавашлука и жеље одговорних да се случај заборави и њихове жеље да породице погинулих дигну руке од нефункционалног правног система.

Зашто је епилог овог немилог догађаја битан?
Прво због породица које су изгубиле своје најмилије, који су само отишли на смену да поштено раде и зараде, а који се са смене нису живи вратили.
На другом месту смо сви ми остали који радимо исти посао, а који је због јавашлука и нерада, на првом месту ИНСПЕКЦИЈЕ пловидбе потом ИНСПЕКЦИЈЕ рада и на крају Управе за утврђивање способности бродова за пловидбу, доведен у статус занимања високог ризика. Наведене Инспекције раде за интересе послодаваца, а Управа за утврђивање способности бродова за пловидбу изгледа само лупа печате на сумњиве прегледе европских земаља из суседства, те смо у последњих 10 година постали земља са највише потонулих бродова, односно пловних објеката у Европи.

Колико је очајно стање у српском бродарству доказује и чињеница да наведене инспекције не реагују (нити одговарају) на представке о злоупотреби и уцени радника, као и о нехуманим условима за живот и рад на бродовима, а судови, који би требали да служе за пример те да по хитном поступку решавају питање безбедности људи и одговорност институција од националног значаја, не могу да разреше мистерију одговорности и казне по закону одговорне већ седам година.

Наше преминуле колеге Милан Брзаковић и Никола Косовац, односно њихове породице, и даље чекају правду која је важна и свима нама. Изгледа да правда једино није важно Суду и надлежним институцијама безбедности пловидбе.
Њима је важан годишњи одмор…