Србија је земља са дугом традицијом бродоградње коју смо, кроз векове учили од великих светских бродоградитеља и које смо развијали кроз сопствену праксу.

Трагови речне пловидбе на тереиторији наше садашње отаџбине постоје од давнинина, али су велику славу и почетак развоја трговачке морнарице, поред војне, означили Шајкаши и чувени бродови Аустроугарске војске зване Шајке или Чајке.

Шајке и Шајкаши су ушли у легенду по својој храбрости и учинковитости у борби на рекама, али су поред тога, дали снажан печат нашој бродоградњи и градњи чамаца, која данас под притиском модерног времена, на жалост, нестаје.

Ово је прича о једној трговачкој Шајки, односно Чајки, са почетка прослог века, која је све до данашњих дана одолевала зубу времена захваљујући љубави и истрајности њеног власника.

Ова шајка носи име „Диме“, по скраћеном имену свог последњег власника Димитрија Дејановића.

Направљена је од храстовог дрвета између два светска рата у селу Прово на Сави. Брод је имао све елементе градње старог типа, са коритом и надграђем у аутентичним за тај период и школу градње.
Шајка је била дужине 12м, ширине 2.65м, газа 0.39м, висине бока 1.2м, висине слободног бока 0.41м, истиснине 7.54 м3, носивости 12т а сопствена тежина је износила 2.54т

Као и наша земља и ова Шајка (или Чајка) је имала турбулентну историју.

Саграђена је средином тридестеих година прошлог века за извесног господина Завишића из Футога, који је са овим дрвеним бродом превозио песак од „Родиног гнезда“ (позиција у рукавацу Шодрошу 1260км) до Футога.

Песак се ручно утоварао и истоварао, а шајка је могла је да понесе неколко тона терета. Посао превоза се са овим бродом обављао до 1980. када је брод расходован, нкон чега је и тадашњи власник убрзо преминуо.

Супруга покојног Завишића је продала брод једном лађару од кога га откупљује тадашњи шеф капетаније пристаништа Нови Сад господин Владета Дробњаковић.
Брод је код новог власника углавном служио за разоноду док нажалост није потонуо у зимовнику Нови Сад 1991. године. Тако потонулог и испод леда, у невиђеном стању, купује га садашњи власник, Димитрије Дејановић – Диме, бродомашински инжињер, власник фирме „Диме лине“ која се бави одржавањем, поправком и вађењем потонулих објеката.

Господин Димитрије је 1991. године брод извадио из воде, изремонтовао, калафатаво, шуперио и ставио га поново у погон, али овог пута за спорт и разоноду. Годинама је служио за крстарења и дружења са породицом и пријатељима. Брод је својим аутентичним изгледом и лепотом представљао прави бисер на Рибарском острву где се налазио.

А онда опет потонуће, овај пут због готово невероватне околности.

Потопила га глиста…

Једне јесени приликом пецања, Димитријев рођак је у непажњи преврнуо кофу са калифорнијским глистама, на шта одлазећи са брода није обратио посебну пажњу. Глисте су у плодном тлу старог брода нашле уточиште, размилиле се и направиле рупе од којих је брод потонуо.

Димитрије је окупио екипу на челу са рониоцем Орлетом која је поново извадила потонули брод са дна реке. У извађеном броду је било рибе од које су правили паприкаш те се славље и дружење наставило до дубоко у ноћ, али..

Услед радости и славља, мало се и попило, те су чланови екипе заборавили да изваде црева из брода која су служила за испумпавање воде. Након искључивања пумпи вода се кроз иста црева почела враћати у брод, те су Димитрије и екипа сутрадан ујутру затекли брод поново на дну реке.

Брод је поново извађен па је тако господин Димитрије „докторирао“ вађење потонулих бродова на сопственом примеру.

Занимљиво је напоменути да је Мотор који је у Шајки 1942. годисте и такође је био потопљен, али на на Брачу у месту Кучишће. Још једна занимљивост је да се власник мотора звао Дунав а сестра му се звала Тиса. Мотор је марке Херкулес од 25кс, копча је Детроит.

2005. године након бројних проблема са шкољкама, рачићима и воденим растињем на оплати брода Димитрије одлучује да брод обложи прохромским лимом, чиме је шајци још једном продужен животни век и брод је успешно пловио до 2023 године.

Да ли непажњом наутичара у марини где се шајка „Диме“ налазила или са злом намером, на броду је проузроковано оштећење које ни Димитрије са својим богатим искуством није могао да санира. Брод је извучен на обалу и постојале су две солуције. Или да се брод поново озбиљно ремонтује и пусти у погон или да остане као споменик у марини.

У марини коју је господин Димитрије основао, нажалост није наишао на разумевања те је наложено да се брод уклони.

Дописима и молбама разним релевантним институцијама је покушано да се овај најстарији очувани дрвени брод у Србији сачува као споменик културе и бродоградње, али на жалост нико није показао довољно интересовања те је господин Димитрије одлучио да га касира…

Брод који је направљем дрвеном оплатом а челичном конструкцијом и комбинованим профилима, а којег би свака друга земља сачувала од ове тужне судбине, завршава неславно и тужно.

Нови Сад је био престоница културе и једана од пројеката у које је уложен велики новац је и споменик „Једног дана“ опскурне уметнице Јоко Оно, познате само по томе што је била удата за Џона Ленона, а која је потписала ову „уметничку“ инсталацију. Импровизовани лимени чамац, по успомени на Шајку, споменик сумљивог пројеката, заузима лепо место покрај Петроварадинске тврђаве, док нам прави споменици српске бродоградње и културе завршавају као секундарна сировина.