Na ušću Save u Dunav, 9. septembra 1952. dogodila se najveća brodska nesreća u Srbiji. Potonuće broda „Niš” preživelo je 30 putnika, a splet okolnosti i zla ćud neba i vode odneli su gotovo 130 života. Specijalna istražna komisija ondašnje tvrdokorno ateističke države, posle sagledavanja svih činjenica, zaključila je da je uzrok tragedije – „viša sila”.

Tog dana u Savskom pristaništu oko podneva bilo je kao u košnici. Već neko vreme trajala je obnova Brankovog mosta, a zbog radova predviđenih za 9. septembar pešacima je bio zabranjen prelazak. Zato se masa sveta slila ka dokovima odakle su brodovi „Zagreb” i „Niš” saobraćali ka Zemunu. Na svakom od njih bilo je mesta za po 60 putnika, ali su na rutinsku dvadesetominutnu plovidbu bez problema mogli da povezu i dvostruko više. Ipak, videvši da je paluba već nakrcana, kapetan „Niša” Ferdinand Nobilo od nadležnog u lučkoj kapetaniji traži i dobija dozvolu da isplovi pre 13.30, kada je po redu vožnje trebalo da se otisne ka Zemunu. Brodski motor je zabrujao u 13.07.

Bila je to fatalna odluka…

Deveti dan septembra 1952. bio je sunčan i topao. Iza podneva su nad Zemunom počeli da se gomilaju oblaci, ali ni iskusna posada „Niša” ni lučko osoblje ni po čemu nisu naslutili da će se nevreme obrušiti tako brzo i takvom silinom. Samo pet minuta po isplovljavanju, brod se našao u kovitlacu koji se jedino može opisati kao meteorološki fenomen. Nagli pad temperature, udari vetra od 130 kilometara na čas, pljusak, magla… Kapetan Nobilo je naredio krmanošu Jovanu Gvozdiću da brod približi obali, ali bilo je kasno za ikakav spasonosni manevar. Orkanski udar u bok u 13 časova i 12 minuta prevrnuo je brod. Putnici koji su se od oluje sklonili u potpalublje, zbog prodora vode, našli su se u klopci. Članovi posade su počeli da razbijaju prozore i lome oplatu, ali vremena za krčenje puteva izbavljenja nije bilo. Tri minuta po prevrtanju, „Niš” je potonuo na rečno dno, na dubinu od 14 metara.

Na brodolomnike koje lađa nije odvukla u ponor, tada se sručio grad veličine kokošjeg jajeta. Ledenice su ljudima bukvalno razbijale glave. Bez svesti, nestajali su u rečnim talasima. A onda je bes prirode utihnuo naglo, kako je i nahrupio. Lađari i čamdžije pohitali su u pomoć preživelima. Stigle su i lekarske ekipe, na mesto nesreće došli su i ministri unutrašnjih poslova Jugoslavije i Srbije – Aleksandar Ranković i Slobodan Penezić Krcun. Vest o tragediji širila se od usta do usta, praćena nevericom jer oluja ni izbliza nije bila tako snažna u Beogradu i Zemunu. Sile neba kao da su se ustremile samo na brod „Niš” i njegove putnike.

Tokom popodneva, brod dizalica „Soča” počeo je vađenje potonule lađe. Najpre se u dubinu spustio gnjurac Bogoljub Perić. Izvestio je da je u jednom od dva salona u potpalublju 56 utopljenika. Do jutarnjih sati 10. septembra, iz broda grobnice su iznete sve žrtve. Prema prvom izveštaju policije, bilo je 90 poginulih, među kojima i trojica od šestorice članova posade. Narednih dana, tela utopljenika pronalažena su kod Pančevačkog mosta, u priobalju Vinče, Ritopeka… Crni bilans je narastao na 127, ali nikada nije utvrđeno koliko je putnika bilo na „Nišu”. Zna se da je prodato 106 karata, ali i da je bilo mnoštvo dece i đaka, kao i putnika s mesečnim kartama.

Vlada FNRJ je proglasila trodnevnu žalost i obećala da će pomoći deci koja su izgubila roditelje i porodicama koje su ostale bez hranioca. „Politika” i „Borba”, tada jedini prestoničke listovi, s dužnom pažnjom su izveštavali o tragediji i prenosili svedočenja očevidaca i preživelih. Ali, za vest o potonuću „Niša” nije bilo mesta na prvoj strani. Razlog – obeležavanje, kakve li ironije, desetogodišnjice formiranja Ratne mornarice, pa „nije bilo primereno” da se uz svečarski tekst nađe i informacija o brodskoj katastrofi u Beogradu. Poletni socijalizam mlade države nije blagonaklono gledao na pisanje o neuspesima i nesrećama, pa su i tekstovi o potonuću broda „Niš” svedeni na najmanju moguću meru. Tragedija je prepuštena kolektivnom zaboravu i do danas nije dobila ni spomeničko obeležje ni značajnije mesto u literaturi, ako se izuzme roman Vlade Arsića „Brodolom”.

Ipak, „diktaturu optimizma” preživeli su i nadživeli zapisi i urbane legende o stradalim i čudom izbavljenim putnicima broda smrti. O Zemuncu Dragoljubu Jovanoviću: tog jutra je postao otac, pa je otišao u Beograd da kupi poklone i u povratku je stradao na „dunavskom Titaniku”. O Mariji Dimitrijević: utopila se zajedno s dve maloletne ćerke, a treća je ostala živa zato što ju je majka ostavila kod prijateljice u Savskom pristaništu, jer je na „Nišu” bila prevelika gužva. O Beograđaninu Ljubiši Petroviću: iako neplivač, održao se na površini, držeći se za dasku, dok ga spasioci nisu izvukli. O majci koja je tog dana izašla iz porodilišta: našli su je u utrobi broda, s bebom stegnutom u naručju. O Ani Bajzert, radnici tekstilne fabrike „Sutjeska”: nije znala da pliva, a talasi su je nekim čudom živu dovaljali do obale. O majoru ratnog vazduhoplovstva koji se domogao kopna, veslajući jednom rukom, dok je drugom držao dete koje je spasao. Njegov sin i supruga su ostali u potopljenom brodu…

Od teškog broda do krhke lađe

Potonuću broda „Niš” je, tvrde stručnjaci, doprinela još jedna fatalna okolnost. Nekoliko dana uoči udesa, Jugoslovensko rečno brodarstvo je modernizovalo lađu: glomazna parna mašinu zamenjena je mnogo lakšim dizel-motorom. Tako je umesto dve tone uglja u brodu bilo sto litara goriva, čime je poremećena ravnoteža plovila, a to je kumovalo prevrtanju pod udarima vetra.

Bez sudskog epiloga

Ferdinand Nobilo, kapetan broda „Niš”, nije potonuo sa svojom lađom. Kraće vreme je bio u pritvoru, ali protiv njega nije vođen sudski postupak. Državna komisija koja je ispitivala slučaj zaključila je da je iznenadni vetar orkanske jačine uzrok tragedije i da niko ne snosi odgovornost.

Brod „Niš” je, posle popravke, dobio ime „Senta” i nekoliko godina je plovio na liniji Smederevo–Kovin. Krajem sedamdesetih je rashodovan i isečen u pančevačkom „Brodoremontu”.