На ушћу Саве у Дунав, 9. септембра 1952. догодила се највећа бродска несрећа у Србији. Потонуће брода „Ниш” преживело је 30 путника, а сплет околности и зла ћуд неба и воде однели су готово 130 живота. Специјална истражна комисија ондашње тврдокорно атеистичке државе, после сагледавања свих чињеница, закључила је да је узрок трагедије – „виша сила”.

Тог дана у Савском пристаништу око поднева било је као у кошници. Већ неко време трајала је обнова Бранковог моста, а због радова предвиђених за 9. септембар пешацима је био забрањен прелазак. Зато се маса света слила ка доковима одакле су бродови „Загреб” и „Ниш” саобраћали ка Земуну. На сваком од њих било је места за по 60 путника, али су на рутинску двадесетоминутну пловидбу без проблема могли да повезу и двоструко више. Ипак, видевши да је палуба већ накрцана, капетан „Ниша” Фердинанд Нобило од надлежног у лучкој капетанији тражи и добија дозволу да исплови пре 13.30, када је по реду вожње требало да се отисне ка Земуну. Бродски мотор је забрујао у 13.07.

Била је то фатална одлука…

Девети дан септембра 1952. био је сунчан и топао. Иза поднева су над Земуном почели да се гомилају облаци, али ни искусна посада „Ниша” ни лучко особље ни по чему нису наслутили да ће се невреме обрушити тако брзо и таквом силином. Само пет минута по испловљавању, брод се нашао у ковитлацу који се једино може описати као метеоролошки феномен. Нагли пад температуре, удари ветра од 130 километара на час, пљусак, магла… Капетан Нобило је наредио крманошу Јовану Гвоздићу да брод приближи обали, али било је касно за икакав спасоносни маневар. Оркански удар у бок у 13 часова и 12 минута преврнуо је брод. Путници који су се од олује склонили у потпалубље, због продора воде, нашли су се у клопци. Чланови посаде су почели да разбијају прозоре и ломе оплату, али времена за крчење путева избављења није било. Три минута по превртању, „Ниш” је потонуо на речно дно, на дубину од 14 метара.

На бродоломнике које лађа није одвукла у понор, тада се сручио град величине кокошјег јајета. Леденице су људима буквално разбијале главе. Без свести, нестајали су у речним таласима. А онда је бес природе утихнуо нагло, како је и нахрупио. Лађари и чамџије похитали су у помоћ преживелима. Стигле су и лекарске екипе, на место несреће дошли су и министри унутрашњих послова Југославије и Србије – Александар Ранковић и Слободан Пенезић Крцун. Вест о трагедији ширила се од уста до уста, праћена неверицом јер олуја ни изблиза није била тако снажна у Београду и Земуну. Силе неба као да су се устремиле само на брод „Ниш” и његове путнике.

Током поподнева, брод дизалица „Соча” почео је вађење потонуле лађе. Најпре се у дубину спустио гњурац Богољуб Перић. Известио је да је у једном од два салона у потпалубљу 56 утопљеника. До јутарњих сати 10. септембра, из брода гробнице су изнете све жртве. Према првом извештају полиције, било је 90 погинулих, међу којима и тројица од шесторице чланова посаде. Наредних дана, тела утопљеника проналажена су код Панчевачког моста, у приобаљу Винче, Ритопека… Црни биланс је нарастао на 127, али никада није утврђено колико је путника било на „Нишу”. Зна се да је продато 106 карата, али и да је било мноштво деце и ђака, као и путника с месечним картама.

Влада ФНРЈ је прогласила тродневну жалост и обећала да ће помоћи деци која су изгубила родитеље и породицама које су остале без храниоца. „Политика” и „Борба”, тада једини престоничке листови, с дужном пажњом су извештавали о трагедији и преносили сведочења очевидаца и преживелих. Али, за вест о потонућу „Ниша” није било места на првој страни. Разлог – обележавање, какве ли ироније, десетогодишњице формирања Ратне морнарице, па „није било примерено” да се уз свечарски текст нађе и информација о бродској катастрофи у Београду. Полетни социјализам младе државе није благонаклоно гледао на писање о неуспесима и несрећама, па су и текстови о потонућу брода „Ниш” сведени на најмању могућу меру. Трагедија је препуштена колективном забораву и до данас није добила ни споменичко обележје ни значајније место у литератури, ако се изузме роман Владе Арсића „Бродолом”.

Ипак, „диктатуру оптимизма” преживели су и наџивели записи и урбане легенде о страдалим и чудом избављеним путницима брода смрти. О Земунцу Драгољубу Јовановићу: тог јутра је постао отац, па је отишао у Београд да купи поклоне и у повратку је страдао на „дунавском Титанику”. О Марији Димитријевић: утопила се заједно с две малолетне ћерке, а трећа је остала жива зато што ју је мајка оставила код пријатељице у Савском пристаништу, јер је на „Нишу” била превелика гужва. О Београђанину Љубиши Петровићу: иако непливач, одржао се на површини, држећи се за даску, док га спасиоци нису извукли. О мајци која је тог дана изашла из породилишта: нашли су је у утроби брода, с бебом стегнутом у наручју. О Ани Бајзерт, радници текстилне фабрике „Сутјеска”: није знала да плива, а таласи су је неким чудом живу доваљали до обале. О мајору ратног ваздухопловства који се домогао копна, веслајући једном руком, док је другом држао дете које је спасао. Његов син и супруга су остали у потопљеном броду…

Од тешког брода до крхке лађе

Потонућу брода „Ниш” је, тврде стручњаци, допринела још једна фатална околност. Неколико дана уочи удеса, Југословенско речно бродарство је модернизовало лађу: гломазна парна машину замењена је много лакшим дизел-мотором. Тако је уместо две тоне угља у броду било сто литара горива, чиме је поремећена равнотежа пловила, а то је кумовало превртању под ударима ветра.

Без судског епилога

Фердинанд Нобило, капетан брода „Ниш”, није потонуо са својом лађом. Краће време је био у притвору, али против њега није вођен судски поступак. Државна комисија која је испитивала случај закључила је да је изненадни ветар орканске јачине узрок трагедије и да нико не сноси одговорност.

Брод „Ниш” је, после поправке, добио име „Сента” и неколико година је пловио на линији Смедерево–Ковин. Крајем седамдесетих је расходован и исечен у панчевачком „Бродоремонту”.