Полако се навршава прва година од ступања на снагу примене нове Директиве коју је донео ЦЕСНИ и примене новог Закона о унутрашњој пловидби и лукама који је донела Република Србија, али од свега на шта се Србија обавезала, није се померило са нулте тачке – све се свело на мртво слово на папиру.
Нови Закон је донео нове Уредбе, нове Правилнике којима се дефинише и уређује унутрашња пловидба, Влада Републике Србије је све то лепо усвојила и…негде је запело.
Као одговорно Удружење, апеловали смо шта значе нови прописи, указивали на потешкоће на које ће се наићи приликом имплементације, давали сугестије како превазићи наилазеће потешкоће приликом имплементације – очигледно је да није било слуха са друге стране. Присиљени смо да ово нагласимо како бисмо избегли сада већ офуцану реченицу – „струка је затајила“. Овај пут је струка била и више него гласна. Доказ томе је безброј пута захтеван састанак са представницима надлежног Министарства и институцијама, исцрпни покушаји едукације колега у лучким капетанијама, указивање на њихов немар, корупцију и непрофесионализам и сва се прашина некако брзо слегла, увек је нешто друго, прече, теже искрсло и наши вапаји су завршили на дну неке бирократске фиоке.
Дошли смо у стадијум путара које снег изненади у децембру, наша струка и професија је доведена на ниво једне не уравнате шахте на улици преко које се увек неко саплете. О томе се више и не прича, једноставно то је постало „нормално“???
За разлику од наше Владе и Министарства, УПЛС са својим члановима је све новонастале препреке схватио крајње озбиљно – едуковали смо себе и колеге о томе шта нам доносе нови прописи, које су нам нове обавезе, како да теорију спроведемо у праксу и да то примењујемо у нашем раду.
Надамо се да је овако понашање Владе и МГСИ несвесно и ненамерно, јер све супротно од тога би у неким мрачним мислима где нема моралне одговорности радили само најгорем непријатељу а не свом држављанину, суграђанину, комшији и колеги (ограничавали и ускраћивали могућност рада). Почевши од заташкавања и одуговлачења истраге око потонућа брода „Београд X“, преко скандалозне акције „спашавања“ ледоломаца „Чакор“ и „Вучево“, дивљих депонија за истовар угља, пловидбе нерегистрованих, непрегледаних и неисправних бродова са неквалификованим посадама док се градио „Београд на води“ упркос забрани издатој од стране надлежне капетаније, непрописне експлоатације шљунка и агрегата непрописно усидреним и обележеним багерима на речним токовима, до вишегодишње мантре звана ВТС, дошли смо до инспекције за безбедност пловидбе која је стекла статус Деда Мраза – сви су чули за њу а нико је није видео да ради. И док нас убеђују да је живот бајка, да су око нас митови и легенде, реалност нам лупа шамаре…Та реалност се зове – испити за стицање звања у унутрашњој пловидби.
Пуних годину дана је прошло од задњег испита за стицање звања у унутрашњој пловидби, помпезно је председник испитне комисије најавио да ће следећи испит бити најраније у септембру а најкасније у децембру 2024. Децембар куца на вратима – испите нико не спомиње. Како испите, тако ни испитне комисије, ни тренинг центре а ни алтернативе. Суседне земље су се снашле, отворени тренинг центри или остварена сарадња са неком ЕУ земљом, формиране комисије…нешто се дешава. Наравно, нови програм захтева више времена за обуку и испит кандидата те су се тако формирале листе чекања и самим тиме термини су попуњени. Разумемо и чињеницу да се предност даје држављанима тих земаља у односу на странце. Тезу поткрепљујемо чињеницом да су поједини наши лађари испите полагали у Немачкој, Мађарској, Холандији…што је тужно и похвално у исто време. Тужно је да једна Србија, наследница једне Југославије која је била водећа земља по питању бродарства и унутрашње пловидбе доведена до тога да нема услове да школује своје кадрове, а похвална је упорност и сналажљивост наших колега који су своје знање усавршили до те мере да равноправно полажу испите у страним земљама, на страним језицима и који су одвојили средства, време и труд да би себи и породици одржали егзистенцију.
Подсећамо да је једна календарска година за нама, упућенима ћемо рећи да је то потенцијалних 180 дана пловидбеног стажа, да је за наведено време скоро стотину нас стекло услове за полагање једног испита за морнара, вођу палубе, крмара, заповедника, машинисту. Да је МГСИ формирало испитну комисију као што је се обавезала 5. новембра 2021. године, сада би стотину људи имало прилику да ради посао на плаћенијој позицији, чиме би поправио свој и животни стандард своје породице, подигли бисмо свест о постојању бродарства и оријентисали стотине младих да се потраже у овом ризичном али у исто време изазовном и лепом занимању. Уместо тога, доведени смо у упитну ситуацију да ли ћемо задржати тренутно радно место и уопште посао, јер послодавци од радника очекују напредак у разумном времену, а време тече…не чека. На могућност тражења посла у некој иностраној компанији где би финансијска компензација побољшала наше животне стандарде, Србија је ставила један тежак камен неразумевања, јер непостојање могућности адаптације прописима ЕУ земаља нам ускраћује и ту могућност запослења, а све због гурања прописа под тепих и чекање „једног дана“.
