Годинама уназад писемо о угроженој безбедности пловидбе на акваторији новосадских мостова. Инспекција пловидбе апсолутно ништа ефикасно не спроводи по том питању ( као да не постоји). Пецароши учестало стоје усидрени у пловном путу, у средини пловидбених отвора мостова или на ивици пловидбеног пролаза и стварају праву ноћну мору за лађаре којима је маневар проласка кроз Нови Сад озбиљан и захтеван задатак.
Малих наутичара има сваке године у све већем броју, пецароша такође, а речне полиције је све мање, тачније нема је уопште. Наутичари и пецароши су несвесвесни опасности којој се излажу пловидбом по средини пловног пута, спуштањем без погона низ матицу реке и пецањем у пловном путу или његовим границама. Бродови због великих габарита имају велико падање у кривинама и немају могућност брзог и једноставног заустављања, самим тим присуство малих чамаца педставља огромну опасност не само по наутичаре већ по безбедност пловидбе и имовине, да не говоримо о стресу који капетани и посаде великих конвоја доживљавају.
Нови Сад званично има оформљену речну полицију, али нема ни један адекватан глисер. Надлежно судство не разуме проблематику пловидбе па се прекршиоци који и дођу до суда ослобађају са условним казнама и поново чине исте прекршаје.

Решења нема јер нико не жели да се тиме бави. Ми већ годинама покрећемо разне иницијативе за побољшање безбедности пловидбе и боравка на рекама, поготово у градским зонама, али на жалост осим немоћних појединаца нико не жели ни да саслуша а камоли да реагује. Остаје само да неко погине па ће се онда можда нешто  решити. Снага друштва је на превенцији, а не на последичном деловању.

Господа из градске власти, надлежне судије и службеници инспекције пловидбе могу само да се надају да се баш њиховом члану породице или блиском пријатељу неће догодити трагедија док лети ужива у чарима пловидбе, а и ако се догоди вероватно ће опет бити кривица на „пијаним лађарима“ који су, на жалост, једини свесни реалне опасности по животе људи.