Nakon naše poslednje inicijative u vezi sa ekološkim propustima i javnog apela za urgentnu reakciju kako bi se spasilo prirodno jezero Tikvara kod Bačke Palanke, nastavljamo sa ukazivanjem na alarmantne probleme u zaštiti životne sredine na rekama u Srbiji. Situacija je zabrinjavajuća, a reakcije nadležnih organa ostaju izostale ili nedosledne.
Nakon pandemije, broj putničkih brodova koji pristaju u Srbiji ponovo raste. Međutim, ekološki standardi – koji bi morali da prate taj razvoj – praktično ne postoje. Fekalne otpadne vode, kaljužni otpad (motorna ulja i drugi derivati), kao i biološki otpad iz kuhinja i restorana na brodovima, najčešće završavaju direktno u rekama Srbije – ukoliko navedeni otpad prethodno nije odložen u nekoj od zemalja EU . Ovaj problem je podjednako izražen i na putničkim i na teretnim plovilima.
Naši višegodišnji apeli da se uvedu sistemi za prikupljanje i zbrinjavanje otpada ostali su bez rezultata. Još jedan ozbiljan izazov jeste emisija ugljen-dioksida (CO₂) sa brodova koji stoje u srpskim pristaništima sa upaljenim generatorima. Osim emisije štetnih gasova, ne treba zaboraviti ni buku koja konstantno zagađuje akustičnu sredinu u urbanim jezgrima pored obale.
Poseban problem javlja se u Beogradu, naročito na lokaciji Beton hale, gde buka i vibracije motora putničkih brodova značajno narušavaju rad ugostitelja i ambijent šetališta. Slični problemi prisutni su i u drugim zonama pristajanja – od Novog Sada do Donjeg Milanovca – gde turisti i građani nemaju adekvatne uslove za boravak i kretanje duž obale upravo zbog izostanka regulative i infrastrukture.
U državama EU, posebno u Austriji, situacija je dijametralno suprotna. U manjim mestima kao što su Linc, Melk i Engelhartszell već dugo funkcionišu obalni priključci za struju, što je zakonski obavezno za brodove koji se zadržavaju u gradskim pristaništima duže od tri sata. Na ovaj način znatno je smanjena buka, povećan kvalitet vazduha i smanjena emisija gasova staklene bašte, a da ne spominjem ekonomsku dobit pristaništa i lokalne uprave.
Grad Beč, kao prestonica, dodatno investira u ovu infrastrukturu, a zaštita životne sredine se sprovodi sistemski i efikasno. U svakom većem pristaništu u EU funkcionišu službe za prihvat svih vrsta brodskog otpada, a inspekcijski nadzor osigurava da pravila budu poštovana.
Srbija, s druge strane, gradi pontone bez ikakvih tehničkih i ekoloških standarda. Pristaništa služe isključivo za privez i ukrcaj putnika, često bez mogućnosti za odlaganje otpada – naročito biootpada – niti za priključenje na obalnu struju ili sanitarno pražnjenje brodova. Klasičan nesortirani otpad moguće je delimično odložiti samo u Beogradu i Novom Sadu, ali bez sistema selekcije, evidencije i bez inspekcijskog nadzora.
Ono što posebno zabrinjava jeste da ovaj problem postoji isključivo u Srbiji. Svi ostali podunavski i evropski sistemi imaju jasno definisane protokole i dostupnu infrastrukturu. U Srbiji jednostavno ne postoje adekvatna mesta za odlaganje brodskog otpada, priključivanje na obalnu struju ili sanitarne operacije u skladu sa savremenim ekološkim standardima. To nije rezultat nesposobnosti, već sistemskog nemara.
Želimo da istaknemo da smo već prilikom prethodnih inicijativa i predloga za uređenje obala i kejeva, naročito u Beogradu, Novom Sadu i Golupcu, insistirali na uvođenju priključaka za struju prema EU standardima, kao i na infrastrukturnim rešenjima za selekciju i odlaganje otpada. Nažalost, u želji za što bržim otvaranjem pristaništa i realizacijom projekata, konstruktori i projektanti su zanemarili osnovne zahteve pristaništne infrastrukture. Nisu čak predvideli ni spuštene pristupe za osobe sa invaliditetom i ograničenom pokretljivošću, što dodatno ukazuje na duboku neosetljivost sistema prema realnim potrebama korisnika i okoline.
Podsećamo da je Srbija bila formalni učesnik međunarodnih projekata WANDA i CO-WANDA, koji su se bavili upravljanjem otpadom sa plovila na Dunavu. Međutim, celokupno učešće naše države u ovim projektima ostalo je na nivou promotivnih članaka i prezentacija (link ka projektu). Iako su sredstva povučena, konkretnih rezultata nema. Srbija je danas jedina podunavska zemlja bez sistema za organizovano prikupljanje otpadnih voda i kaljužnog otpada sa brodova, kao i bez odlaganja biootpada u skladu sa evropskim ekološkim standardima.
Zahtevamo od nadležnih ministarstava, lokalnih samouprava, JP Plovput, Agencije za upravljanje lukama i svih odgovornih institucija:
-
Da prestanu sa investiranjem u projekte koji ne rešavaju osnovne probleme infrastrukture.
-
Da hitno započnu izgradnju prihvatnih stanica za otpadne vode, kaljužu i biootpad.
-
Da uvedu inspekcijski nadzor nad rukovanjem brodskim otpadom.
-
Da implementiraju sistem obalne struje u svim većim pristaništima.
-
Da sve nove rekonstrukcije kejeva obavezno uključuju prilazne rampe za osobe sa smanjenom pokretljivošću.
Naše reke nisu odlagališta. Dunav, Tisa, Sava i ostali vodotoci u Srbiji zaslužuju istu pažnju, zaštitu i odgovorno upravljanje kao i u drugim evropskim državama. Vreme je da se prestane sa simulacijom reformi i pređe na konkretne, merljive akcije.
Udruženje profesionalnih lađara Srbije ostaje pri stavu da je jedino sistemsko rešenje ono koje uključuje jasne standarde, ekološki monitoring, odgovornost i transparentno trošenje javnih sredstava.
📘 Izvod iz ES-TRIN standarda (Izdanje 2025/1)
Evropski standard za tehničke zahteve za plovila unutrašnje plovidbe (ES-TRIN) definiše obavezne tehničke i ekološke standarde za plovila i pristaništa u EU i na Rajni.
♻️ Upravljanje otpadom
Glava 10 – Tehnički zahtevi za postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda:
-
Plovila moraju biti opremljena sistemima za sakupljanje i odlaganje fekalnih voda, uključujući rezervoare za skladištenje ili sisteme za prečišćavanje.
-
Zabranjeno je ispuštanje neobrađenih otpadnih voda direktno u reke.
-
Pristaništa moraju imati infrastrukturu za prihvat i pravilno odlaganje brodskog otpada, uključujući fekalne vode, kaljužni otpad i biootpad.
⚡ Priključci za obalnu struju
Glava 10.08 – Električni priključci sa obale:
-
Plovila koja se zadržavaju duže od 3 sata u pristaništu moraju imati mogućnost priključenja na obalnu struju.
-
Standardi za priključke uključuju:Bureau Veritas Marine & Offshore
-
EN 15869-1:2019 – Trofazni priključak, 400 V, 50 Hz, do 125 Accr-zkr.org
-
EN 16840:2017 – Trofazni priključak, 400 V, 50 Hz, najmanje 250 Accr-zkr.org
-
-
Pristaništa moraju biti opremljena odgovarajućim priključcima za obalnu struju kako bi se smanjila emisija štetnih gasova i buka.