FOTO: /Branislav Vajda/

Poznato je da su srpski lađari bili među cenjenijima na Dunavu.

Prvi smo počeli da koristimo potiskivane sastave, imali smo najveću tankersku flotu na Dunavu, najveće sastave i prvi smo počeli da uvodimo brodove sa preko 3000 ks.

Šta se to promenilo u poslednjih 10 godina?

Za srpske lađare mnogo toga.

Pre 1991 godine smo imali najefikasniju obuku lađara na Dunavu. Selekcija se vršila jako dobro, brzo i efikasno. Firme su uzimale puno početnika (brodaraca, pripravnika za strojara i pripravnika za poručnika) i bile su zadovoljne ako od njih posle dve godine na poslu ostane 30% primljenih. Posao je surov i težak. Tehnologija u to vreme nije bila na nivou kao danas i nisu svi mogli da izdrže te uslove rada.

Naši lađari su plovili od Kelhaima u Nemačkoj do Izmaila i Uzdunaiska u Ukrajini i sva njihova ovlašćenja (plovidbene dozvole) su bila priznata svuda. Mogli ste u Nemačkoj ili Austriji da izvršite prepis našeg ovlašćenja i da dobijete identično nemačko ili austrijsko.

Prve promene nastaju posle 2008 godine i početka primene novih uredbi.

Naša ovlašćenja zbog nekih malverzacija postaju nepoželjna i nepriznata. Iako su isti ljudi na brodovima, zapadne zemlje odbijaju da nostrifikuju njihova dokumenta.

Posle toga dolazi čuvena zamena dokumenata. U tom procesu ministarstvo pravi nova dokumenta i prevodi dokumenta iz EU kao polaznu tačku. Međutim uzimaju loše prevodioce, a zaposleni u ministarstvu su brod videli samo u prolazu, ne konsultuju struku i urušavaju kompletan sistem lađarstva u Srbiji.

Ovom promenom postaje besmislena brodarska škola u Srbiji i po zvanju se izjednačavaju svi. Kapetan sa 30 godina plovidbenog iskustva i početnik od 22 godine dobijaju ista ovlašćenja. Neka od ovlašćenja postaju potpuno beskorisna i služe samo za ponovne malverzacije.

Pošto naše Ministarstvo nije znalo adekvatno da prevede obrazce ovlašćenja, brodarskih knjižica i brodskog dnevnika, to je stvorilo ogromne probleme ljudima koji plove van granica Republike Srbije.

Na primer u našem brodskom dnevniku nije moguće upisati format plovidbe B jer ne postoji dovoljno rubrika za to. Pošto brod ima dovoljno posade brodar očekuje da brod plovi 24 sata ali je to nemoguće upisati pravilno u brodski dnevnik. Kazna za prekoračenje plovidbe je 100 evra po satu ali niko u ministarstvu nije našao vremena da ispravi grešku i tako već skoro šest godina.

Sledeći primer je brodarska knjižica. Pokušavaju već deset godina da precrtaju knjižicu koja se koristi u EU ali ne uspevaju, iako je za to potrebno nekome, ko poznaje rad na kompjuteru, najviše osam sati rada. Posledica toga je da nije moguće overiti našu knjižicu u EU, a do skora (do pre godinu dana) je bilo nemoguće i u Republici Srbiji za ljude koji plove na brodovima sa stranom zastavom. Samim time nije moguće napredovati.

Primer ovlašćenja:

Za ovlašćenje koje poseduje kapetan iz EU kod nas je potrebno imati čak 5 različitih ovlašćenja. Zamislite kako to izgleda poslodavcima u EU?

Ovlašćenje za zapovednika vrste B je nemoguće steći u Republici Srbiji bez malverzacija, a samim tim nije moguće postati Kapetan, a sam sistem zvanja je toliko konfuzan da nikom nije u potpunosti jasno šta se može a šta ne. Službenici u kapetanijama su često nedovoljno upućeni ili nezainteresovani da potencialnog kandiata upute u proceduru pa mnogi mladi ljudi odustaju pre nego što i počnu te odlaze u druge zemlje EU gde vade neophodna dokumenta i kasnije polažu za viša zvanja.

Mi smo jedina zemlja u Evropi gde neko ide četiri godine u školu i završava školu bez ikakvog zvanja. To isto zvanje u Mađarskoj se dobije posle tri nedelje kursa, a u Rumuniji posle mesec dana. Zapadne zemlje znaju za naš problem, tako da u Mađarskoj osoba koja je završila našu brodarsku školu može da se vodi na brodu kao mornar sa ispitom ukoliko prikaže diplomu srednje brodarske škole. Apsurdno, ali u našim kapetanijama to ne priznaju.

Naša zvanja nisu priznata na Dunav-Majna kanalu i Majni iako u našim dokumentima izdatim od Ministarstva saobraćaja i infrastrukture piše da su validna. Ko poveruje našoj državi rizkuje kaznu od minimum 5.000 evra, a nisam siguran da je ministarstvo spremno da refundira tu kaznu. Da bi plovili po kanalu Majna – Dunav naši poslodavci moraju da angažuju loceve (sprovodnike brodova) što povlači velike dodatne troškove transporta te smanjenu konkurentnost na tržištu. Ovaj status traje već osam godina, neverovatno zar ne.

Samo za informaciju, najveća kompanija za rečna krstarenja u svetu Viking Cruises, ne prima u radni odnos radnike koji imaju brodarsku knjižicu izdatu u Republici Srbiji, mislim da to nije slučajno. Na žalost, sve je više kompanija koje zbog navedenih problema otpuštaju naše ljude ili se naši ljudi sami opredeljuju za ponovno polaganje u Nemačkoj ili drugim zemljama EU kako bi sačuvali posao i obezbedili egzistenciju za svoje porodice.

Kalkulacija gubitaka:

Sada ćemo da vam pokažemo minimalnu kalkulaciju koliko je nerad, tačnije nedovoljan rad ministarsva koštao građane Republike Srbije u poslednjih 10 godina.

Naši lađari su do 2005. u zapadnim zemljama EU koje su na Dunavu činili i do 20% nautičkog osoblja, a danas smo na nivou statističke greške sa nešto manje od 3% osoblja.

U toj grani industrije je oko 50.000 radnika i sva zanimanja i zvanja su jako deficitarna.

Zanimanje je specifično, pa naši ljudi rade na zapadu, a žive u Srbiji.

Uzmimo da je prosečna plata 1.500 evra, za 12 meseci to je 18.000 evra.

3% učešća, je oko 1.500 ljudi.

1.500 zaposlenih x18.000 evra zarade daje sumu od 2.700.0000 (27 miliona) evra.

Za deset godina to je 270.000.000 (270 miliona) evra koje nije ušlo u našu zemlju. Republici Srbiji bi samo po osnovu PDV-a pripalo 54 miliona evra.

Naravno nerad našeg ministarstva su iskoristile Rumunija i Bugarska. Njihov udeo sa nekadašnje statističke greške je došao na preko 30%. Zamislite samo koliki finansijski priliv na osnovu ovoga beleže te zemlje.

Neko će reći da su te zemlje u EU i da im je zato lakše. Međutim to nije istina, i Hrvatska je u EU pa njihovih radnika skoro i da nema.

Samo da se zna, Republika Srbija je procedure prepisivala od Republike Hrvatske. Možda su ipak trebali da prepišu od ostalih zemalja EU?

Jedino Republika Srbija, Republika Hrvatska i Ukraina imaju drugačije brodarske knjižice od ostalih zemalja na Dunavu.

Mislimo da zaposleni u Ministarstvu treba da rade u interesu građana Republike Srbije i da uspostave kontakt sa kompanijama i radnicima da bi shvatili šta treba i kako da rade. Iz priloženog se vidi da oni ne shvataju šta je njihov posao i koliko ne činjenje neophodnih poteza ugrožava i uništava domaće brodarstvo i domaću privredu. U ovom članku se nismo dotakli istih, čak i većih problema koje doživljavaju pomorci i zaposleni na morskim brodovima a gde su gubici, zbog nestručnog i neodgovornog ponašanja i poteza našeg ministarstva, mere iznosima nekoliko puta većim od navedenih na rekama.

Upravni odbor UPLS