Prošlo je devet i po godina od potonuća broda „Beograd 10“, tragedije u kojoj su život izgubila dva člana posade, a postupci koji bi morali doneti odgovore, odgovornost i unapređenje sistema bezbednosti i dalje stoje praktično u mestu. Umesto jasnog pravosudnog epiloga, slučaj je postao ilustracija institucionalne tromosti, proceduralnih opstrukcija i izostanka stvarne volje da se problem reši do kraja.

Tok sudskog procesa govori sam za sebe. Do sada je promenjen već treći sudija, odaziv na ročišta je minimalan, a čitavih šest godina nije pokrenuta nijedna ozbiljna tužba od strane tužioca, koja bi otvorila pitanje konkretne odgovornosti. U takvom ambijentu stiče se utisak da se odgovorni sistematski štite, dok se slučaj faktički razvlači do zaborava.

Posebno zabrinjava činjenica da je brod zvanično dobio brodsko svedočanstvo upravo na datum potonuća. Takva okolnost sama po sebi zahteva detaljnu i transparentnu analizu, ali umesto toga svedočimo promenama iskaza veštaka i nedostatku konzistentnog stručnog stava. To dodatno urušava poverenje u postupak i ostavlja prostor za sumnju da pravda ostaje nedostižna.

Najveći problem ipak prevazilazi sam sudski proces. Bez jasnog razrešenja ovog slučaja nema ni sistemskog unapređenja bezbednosti plovidbe. Dok se odgovornost relativizuje, kroz Srbiju i dalje plove tehnički i operativno neispravni brodovi, plovila koja objektivno ne zadovoljavaju savremene standarde sigurnosti i koja bi u uređenim sistemima odavno bila povučena iz eksploatacije. Takva praksa direktno povećava rizik novih nesreća.

Posledice su šire od same bezbednosti plovidbe. Mladi lađari sve češće odlaze tamo gde postoji jasna regulativa, profesionalni standardi i pravna sigurnost. Domaća rečna plovidba time gubi kadrove, reputaciju i perspektivu razvoja.

Ako se iz tragedije poput potonuća „Beograda 10“ ne izvuku konkretne pouke, sistem ostaje ranjiv, a odgovornost razvodnjena. Bez transparentne istrage, pravosnažnih presuda i stvarnih reformi bezbednosnih standarda, svaka nova plovidba nosi isti rizik, samo sa novim potencijalnim žrtvama.

Vreme za institucionalnu odgovornost odavno je isteklo. Sada je pitanje da li postoji minimum profesionalne i društvene volje da se stvari konačno postave na zdrave osnove.