Од почетка 90тих година прошлог века српско бродарство је почело да посустаје. Због санкција, смањења индустријске активност и немогућности извоза и кретања српских бродова ван територије Србије дошло је до смањене потребе за кадровима на бродовима.

То се одразило и на школовање младих кадрова које је скоро потпуно престало. Од тада па до данашњих дана обука кадрова је сведена на минимум. После приватизације нови власници фирми очекивали су, а и данас очекују одмах готов кадар без потребе за обучавањем, а западне компаније никада нису ни желеле да школују кадар него су узимале већ обучен.

Школовање кадра је изразито скупо, рачунице неких фирми (ЈРБ, Херој Пинки) показују да обучен капетан кошта компанију око 100.000 евра (сто хиљада). У то се узимају плате,дневнице, изгубљено време, плаћање крмара и штете које се направе за то време. Садашњи власници нису спремни да потроше толики новац на школовање кадра. Податак који говори у прилог томе је да Јапан спрема да 2025 године пусти у рад први брод без људске посаде, а експериментално већ 2021године. Тренутно су већ почели код нас да долазе страни радници, а за нашу децу нема места зато што не поседују адекватна знања.

У последње време сам уочио јако пуно добре деце које долазе са жељом да раде али ми се чини да не поседују адекватна знања и нису довољно обучена иако су четири године ишла у школу. Имам пар предлога како би се то могло исправити,а желео би да чујем и ваше предлоге.

Прва ствар коју деци треба објаснити да је то јако тежак посао који тражи велика одрицања и не доноси велика примања ако нисте добри у свом послу или ако нисте имали среће у одабиру фирме за коју ће те радити. Под одрицањима треба им објаснити да не постоје суботе, недеље, празници и рођендани . Једина два празника која сам видео да се поштују у српском бродарству су Св. Никола и Божић, остало не постоји. Посао спада у прву категорију по штетним ефектима (стрес, бука, вибрације, утицај воде и челика, токсичне материје) и да је то разлог зашто има бенефицирани радни стаж и виша примања од просечних. Тренутно се деци само прича колико ће зарађивати када оду на брод иако то није баш увек тако како се представља. Многи долазе неспремни на дужи боравак на броду, како психички тако и физички.

Прва ствар коју у школи треба урадити је научити их да користе ужад и челик чела. Мора да се поседује знање како користити винту и везати осмицу. Ако после четири године проведене у школи не знате да дате уже или да вежете цуксајл, шта сте у ствари ви радили у школи??? Бацити избацач, користити чакљу, лец, прочитати газне марке и ставити појас за спасавање би по мени требале бити ствари без којих деца не би смела добити диплому бродарске школе. У данашње време потребно је знати радити са сидреним уређајем и сохом. За све то деца имају четири године и било би за њих јако корисно то да науче.

По мени приручник који је направио колега Владо Шекеровић о коришћењу радара треба да уђе у наставни програм, исто тако и коришћење радио станице и АИС-а, за то постоји предмет електротехника и уместо да уче делове радара, боље да науче да их користе пошто се они служе њима а нису мајстори да их поправљају. Деца треба да науче још у школи све то да користе функционално, пошто наше старе генерације нисам сигуран да могу да их обуче у томе (пре свега мислим на себе али ми се чини да и друге колеге немају ништа више од основних знања, а данашња технологија пружа заиста много). Наравно да то тражи и од професора да науче нешто али зар не примају плату за то. Коришћење компјутера (слање мејла, wорд и коришћење навигационих програма).

Следећа ствар је језик. Данас без доброг познавања два страна језика је узалудно и размишљати о пловидби. Тренутно на доњем Дунаву без руског и румунског (у Констанци може и енглески) сте изгубљени или на горњем Дунаву без немачког или енглеског(ако имате срећу да хоће да причају енглески са вама).

Коришћење пенте и крмице такође би требало да је обавезно.

Прва помоћ или бродска медицина, да буде обавезна четири године али не да уче теорију него да изводе практичне вежбе. Када сам у Холандији видео децу од 20 година колико знања имају у тој области осећао сам се благо речено постиђено са мојим знањем. У принципу сам теоријски већину знао али у практичној примени сам изгледао као почетник у односу на децу од 20 година. Са којом лакоћом и опуштеношћу су користили сву медицинску опрему је било фантастично гледати.

Такође коришћење заштитне опреме и ватрогасне опреме би морало бити обавезно.

После свих ових стечених знања и школовања било би срамота да одмах не добију звање морнара у капетанији, а самим тим и бољу стартну плату и не би били на терету нашим послодавцима годину дана као што је сада случај. Самим тим много лакше запослење.

Моје мишљење је да када би наша деца дошла са овим знањима на брод, веома лако би нашла своја место под сунцем, а о угледу нашег бродарства и школства не би ни причао.

Драге колеге желео бих да чујем и ваше предлоге и мишљења, свакако има јако пуно ствари које сам прескочио, поготово би била занимљива мишљења колега машинаца. Ваше сугестије можете написати у коментарима.

Капетан унутрашње пловидбе

Дорчић Игор