Pre nekoliko dana su mnogi naši državljani koji egzistenciju obezbeđuju na morima i rekama sveta zatekli poresko rešenje za plaćanje poreza na dohodak za 2017. godinu. Pristigla poreska rešenja u pojedinim slučajevima premašuju i nekoliko miliona dinara. Ovim su pomorci ponovo stavljeni u isti koš sa frilenserima iako to nisu niti će to ikad biti.

U pravnoj državi je sasvim normalno i prihvatljivo da pomorci plaćaju određene doprinose za penziono i zdravstveno osiguranje. Ta određena suma najčešće zavisi od:

-pozicije na brodu (npr. kao u Hrvatskoj),

-visine primanja (npr. u Holandiji, Italiji),

-da jednostavno postoje nekoliko nivoa, a sam pomorac bi izabrao koji bi nivo, odnosno iznos uplaćivao za penziono, a za zdrastveno je fixno za sve.

Namerno sam spomenuo samo neke evropske države, jer u državama poput Filipina, Indonezije itd. (gde ima na desetine hiljada pomoraca), ne plaćaju se nikakvi porezi i doprinosi državi. Naime, u siromašnijim državama uvek se polazi od toga da su sami pomorci izuzetno korisni za državu, jer unose „fresh cash„ odnosno vrednije valute poput američkog dolara, evra, itd. Znači da pomorci sa svojim familijama skoro svu svoju zaradu troše u svojoj matičnoj državi. U tim “siromašnim” državama je i tendencija da bude što veći broj pomoraca, jer se smanjuje nezaposlenost, raste kupovna moć stanovništva, itd.

Sad se dolazi do krucijalne stavke, a to je pitanje rezidentnosti .

Problemi sa računanjem visine poreza nastaju zbog načina na koji je definisan pojam rezidenta u Zakonu o porezu na dohodak građana. Rezidentom se smatra svako ko provede 183 ili više dana u zemlji tokom jedne poreske godine, ali i svi oni koji „imaju prebivalište ili centar poslovnih i životnih interesa“ u Srbiji iako veći deo godine provode u inostranstvu. Ovakva definicija pruža mogućnost za različita tumačenja, jer ne mogu se naći informacije o tome šta sve spada u „poslovne i životne interese“ ni u jednom podzakonskom aktu.

Ovaj problem je bio aktuelan i 2021. godine pa je Unija pomoraca i lađara Srbije tada ministarstvu finansija predložilo Hrvatski model oporezivanja pomoraca koji se u praksi pokazao odlično. Takođe su tražili tumačenje nerezidentnosti, na koje i posle par urgencija, nisu dobili nikakav odgovor. Zašto su zahtevi ignorisani? Da li je baš toliko bilo teško odgovoriti na uljudno pitanje?

Pre nekoliko dana, Granski sindikat je poslao zahtev ministarstvu finansija za konsultacije u vezi sa ovim problemom, pa će kao punopravni član ITF-a i ETF-a zatražiti međunarodnu podršku ukoliko izostane volja nadležnih da se problem i status radnika na brodovima konačno reši na pravilan i pravedan način uvažavajući interese i pomoraca i države.

Takođe, tamo gde se plaćaju doprinosi, jako su bitna ta 183 dana (6 meseci+1 dan), jer ako pomorac provede više od 6 meseci godišnje na brodu, oslobođen je samog poreza na dohodak. To je tako u SVIM DRŽAVAMA gde se spominju ta 183 dana. U Crnoj Gori pokušavaju da uvedu sličan zakon iz Hrvatske godinama, ali to nije tako jednostavno, kao što trenutna vlast u Srbija misli. Takođe, ako se napiše zakon koji u praksi nije primenljiv, kao u CG, onda to znači nije dovoljno dobar i da ga treba dopuniti, menjati… Ima tu mnogo krucijalnih pojedinosti koje nisu klarifikovane.

Postoje i izuzeci kada pomorac koji je u međunarodnoj plovidbi proveo manje od 183 dana mora platiti porez na dohodak na ostvarenu zaradu:

• Zbog vanrednih okolnosti kao što je to bio slučaj sa Covidom tokom 2020. I 2021. godine, kad su smene pomoraca i sama putovanja bili ograničeni i otežani. Sve države su donele i podzakonske akte u vezi sa tim.
• Pomorac ako nije mogao zbog bolesti ili neke druge nesposobnosti da se ukrca na brod ne treba da plati doprinose, jer samim tim ne može da dostigne tih 183 dana, pa ako je privremeno radno nesposoban da ode na brod da zarađuje, samim tim je bez izvora zarade.
• Zbog otkaza iz bilo kog razloga od strane poslodavaca, itd.

Znači, moraju da postoje propisane procedure koje bi se poštovale i od strane države i od strane pomoraca. Kome bi naš pomorac trebao da se obrati u navedenim slučajevima? Jel stvarno neko misli da bi neki službenik u poreskoj upravi razumeo neke od navedenih izuzetaka? I to ne iz nekog neznanja već nepotpunog i lošeg zakona koji ne prepoznaje ove situacije.

Koji su još nedostaci u vezi pomorstva u Srbiji?

Za rad na brodu, svaki pomorac mora da poseduje određen broj dokumenta i sertifikata: počev od najniže pozicije na brodu pa do kapetana, koji mora da ima i 20-tak raznih dokumenata i sertifikata. Naravno, sve zavisi od tipa broda, ali to je neka druga priča. Osim pasoša i pomorske knjižice, pomorci iz Srbije su prinuđeni da svakih par godina idu širom Evrope da bi se uopšte ukrcali na brod, jer većina tih sertifikata ima rok trajanja. Treba platiti ta silna putovanja, avionske karte, hotele, kurseve. I naravno, to je sve iz našeg džepa. S jedne strane, sami smo birali ovaj put, bilo iz ljubavi, potrebe, prinude. S druge strane, postavlja se pitanje zašto je to tako u Srbiji.

Za vreme SFRJ, sertifikate smo dobijali u Sloveniji, Hrvatskoj i Crnoj Gori. Za vreme SRJ u Crnoj Gori. Posle 2006. godine pomorci moraju da idu van Srbije. Zasto država Srbija od 2006. godine nije ništa napravila u tom smeru? Ko to pritiska kočnicu od 2006. godine? Zašto niko nije napravio centar za obuku pomoraca i instituciju koja bi izdavala sertifikate u skladu sa međunarodnim standardima i pravilima? Da, bio bi to početni trošak, ali ako uzmemo u obzir da prema nekim procenama ima oko 20 000 srpskih državljana koji rade na brodovima u inostranstvu, koji svako malo obnavljaju sertifikate, slušaju kurseve, polažu ispite, onda dolazimo do zaključka da tu država može da ima dosta prihoda. Na žalost, za sad ne postoji zvanični registar pomoraca niti tačni podaci o broju pomoraca.

Dalje, ova naplata retroaktivno za 2017. godinu je u najmanju ruku nepoštena. Zašto? Evo par banalnih primera:

• Pomorac je preminuo 2019. godine. Da li njegovi pravni naslednici trebaju da plate ili sve sad pada u vodu? Nikom ništa? Puj pike ne važi?
• Pomorac je napunio 60 godina 2020. godine. I sada u decembru 2022. godine kao grom iz vedra neba treba da plati porez od 5 hiljada evra za 2017. godinu… Ako nema svoju usteđevinu, možda će morati da rasproda svoju imovinu ili će možda njegova deca biti prinuđena da prodaju stan ili da podignu kredit da bi mu pomogla. Kuda ovo vodi? Ovde treba napomenuti da skoro svi brodovlasnici odnosno kompanije nemaju običaj da zapošljavaju pomorce starije od 60 godina. Staviše, ovaj običaj je postalo pravilo. Znači, on ne može više da ide na brod da bi zaradio i isplatio te doprinose. I šta će sad?
• Pomorac je iz nekog svog privatnog razloga prekinuo svoju plovidbu 2021. godine, na primer bio je prinuđen da pazi na bolesnu majku ili suprugu . I eto, u decembru 2022. godine dolazi mu da plati 4 hiljada evra porez. I šta sad? Prinuđen da protiv svoje volje ide opet na brod?
• Verujem da bih mogao da navedem na desetine primera da ovakva retroaktivna naplata nije pravedna i da je protiv zdravog razuma.

Na našu žalost, NE POSTOJI (!?) država na svetu koja oporezuje svoje državljane pomorce na ovaj način. Ovakvim nepoštenim, strogim i iznenadnim merama nadležno ministarstvo imaće uspeha da otera ovaj mali broj ljudi koji svoj pošteno i teškim radom stečen novac biraju da troše i ulažu u svojoj zemlji. Većina pomoraca sa svojim porodicama bice prinđeno da napusti Srbiju i ode negde, gde ce moći da žive pošteno od svog rada i gde će ih neka druga država više poštovati i gde će moći da ostvare sva svoja prava i obaveze, jer ovde to na pošten i pravedan način nije moguće.

Takođe treba napomenuti način na koji su državni organi doneli poreska rešenja za plaćanje poreza. Naravno, to su zaključili na osnovu doznaka odnosno uplate novca iz inostranstva od strane kompanija koje su zaposlile našeg pomorca a koje su im dostavile banke. Znači, sad će svaki pomorac da otvori račun u inostranstvu i bajka se tu zavrsava. I šta sad? Nema više para… nema više pomoraca… nema više poreza? Ovo je jos jedna činjenica da status pomoraca nije do kraja rešen. A to što su poslata poreska rešenja za 2017. godinu je baš simpatično jer posle 5 godina dolazi do zastarevanja.

Koje je rešenje za ovaj problem?

Naime, umesto da se prvo donesu svi zakoni i podzakonski akti koji posebno regulišu i DO KRAJA objašnjavaju delatnosti pomorstva i samih pomoraca, pa nakon toga da se uvedu pravila o plaćanju doprinosa i poreza, naša država je krenula obrnutim smerom. Država Srbija i nadležna ministarstva ne moraju da izmišljaju toplu vodu. Kao što je ranije spomenuto, ULPS je vec predložilo Hrvatski model oporezivanja pomoraca. Možda nekom smeta da se kopira hrvatski zakon (?), ali tu treba napomenuti da nisu ni oni pisali od nule nego su koristili u značajnoj meri osnovna načela i zakone drugih država. Ovom složenom pitanju konačno se mora posvetiti pažnja, da se detaljno pripremi ili nov Zakon ili podzakonski akt, precizan, primenljiv i pravedan, umesto besmislenog prepucavanja po sudovima, portalima, ulici, itd.

S druge strane, u skladu sa našom omiljenom disciplinom kod nas Srba „da komšiji crkne krava„, čitao sam po forumima komentare nekih preduzetnika, kako oni isto plaćaju velike poreze i doprinose i na minimalne zarade, pa bi samim tim trebalo i mi pomorci sa platama od 1 500, 2 000, 3 000 ili više hiljada evra. Verovatno je to i mišljenje ljudi koji su i pisali ove zakone, jer drugo objašnjenje ne vidim. Da li je u pitanju zavist? Moram da ih razočaram, ali te stvari nisu dobre za poređenje. I to ne zbog toga što posao pomorca spada u jedne od najtežih poslova: život na brodu znači odvojenost od porodice i radni dan koji nekada traje više od 12 sati, bez ijednog slobodnog dana u toku 5, 6 ili više meseci… I ne kaže se uzalud hleb sa sedam kora… Pomorci u 95% slučajeva nisu stalno zaposleni, zaposleni su na određeno vreme, od jednog do drugog datuma, platu primaju u bruto iznosu, nemaju plaćen godišnji odmor, nemaju penziono osiguranje (osim ako sami od svoje zarade ne uplaćuju) , nemaju pravo na bolovanje, ukoliko su bolesni, odnosno nisu zdrastveno sposobni za brod, onda i ne mogu da se ukrcaju na isti. Za svaki brod se potpisuje novi ugovor. Po ugovoru smo najčešće contractori iliti samozaposleni. Često se i cene za avionske karte oduzimaju od plate. U Srbiji pomorac u bilo kojoj banci, na primer, ne može da dobije cash kredit od 100 niti od 10 ili 20 hiljada evra, jer naše zanimanje nije prepoznato. Tu je srpski pomorac takođe osakaćen. U zemljama poput Crne Gore ili Hrvatske je sasvim druga priča, pomorce banke čekaju raširenih ruku. I na kraju da istaknem, da smo mi pomorci sami birali ovaj teži put da bismo obezbedili normalan život kako sebi tako i našim porodicama i ne želimo da sad kukamo nad svojom sudbinom…Ali zato

POMORCI SRBIJE NE TRAŽE DA IH IKO ŽALI.

POMORCI SRBIJE NE TRAŽE DA NE PLAĆAJU POREZE I DOPRINOSE.

POMORCI SRBIJE SAMO TRAŽE DA IMAJU PRAVA I OBAVEZE KAO POMORCI U DRUGIM (PRAVNIM) DRŽAVAMA. NI VIŠE NI MANJE. AKO NAŠA DRŽAVA NE MOŽE TO DA NAM OMOGUĆI, ŠTA NAMA POMORCIMA DRUGO PREOSTAJE? SERBIA, AUF WIEDERSEHEN!

Aleksandar Radić
Zapovednik na brodovima od 3000 BT ili većim