Да се закони доносе на пречац и без озбиљне анализе ситуације на терену, видели смо већ много пута, али да пропис везан за пловидбу донесе немир у једно од најстаријих села у Банату и запрети да уништи село са стотинама становника, дешава се први пут.
Село Тараш, на Тиси код Зрењанина једно је од најстаријих села у Банату. Одликује се невероватном природом, окружена је шумама, пашњацима, са неколико бара и са Тисом која је дели од Чурушког атара. Представља највеће слеталиште рода у Европи и прави је рај за биљни и животињски свет.
До села води само један пут а до плодног земљишта са друге стране Тисе се долази скелом која тај посао успешно обавља већ више од 200 година. Скела осим пољопривредне намене има и изузетан туристички потенцијал на чијој се промоцији интензивно ради.
Нови пропис, тачније уредба, о пловидби скела прети да озбиљно наруши живот у Тарашу. По том, новом закону, министарство жели да укине скеле које не плове слободно, наводно по узору на земље ЕУ.
Ми, као лађари напомињемо да идентичне скеле које плове помоћу сајли постоје и даље у Аустрији, која је још увек више у ЕУ него Србија. Те Аустријске скеле, се разликују једино по томе што им сајла иде преко воде, на висини од 10ак метара, али је то због специфичности Дунава на том сектору (мала дубина, каменито корито и велика брзина воде).
Скела у Тарашу, за 200 година постојања, није никада представљала опасност за пловидбу. Сајла иде по дну реке и вероватноћа да засмета броду је мања него да се моторна скела поквари у пловидби.
Могла би се скела модернизовати са ноћним осветљењем и радио станицом, али и овако, како је сад, нема опасности за бродове пошто скела ради само током дана.
Држава, осим што је без реалног увида у ситуацију на терену, донела прилично погубну одлуку, није дала ни разуман рок за проналажење најповољнијег решења, нити је омогућила селу и локалној самоуправи да одреди средства за модернизацију скеле.
Напоменули би још да је копнени пут којим би се могло стићи до Жабаљског моста (најближи прелаз копненим путем), преко асфалтиране долме, завршен али никада до краја (остало је неасфалтирано 20 метара пута) и никада није званично спојен са Зрењанинским путем. Због тога су мештани Тараша, Елемира, Меленаца и осталих села принуђени да за Нови Сад или места у Бачкој, иду обилазним путем преко Зрењанина што је неких 30- 40 километара дужи пут, а што је за пољопривредна возила нереална дистанца за свакодневне радове.
Да ли је циљ да се село тотално уништи или су само јавашлук и непромишљеност у питању, време ће показати. За сада само остаје јасно да скела која је одолела вековима и разним освајачима, последњу битку бије са бирократама и нереалним законима.
На Тиси постоје приоритети за санирање. Највећа препрека је Брана на Тиси код Новог Бечеја, која због своје димензије, неповољног положаја и неадекватног одржавања представља ЈЕДИНУ праву препреку за пловидбу на тој реци већ деценијама.
Позивамо надлежне да се позабаве реалним проблемима, рецимо адекватним ноћним обележавањем обалних знакова за опасност или контролом пловидбене норме кроз Тису, а да Тарашку скелу и Тарашане пусте да на миру плове и живе свој живот.