У протеклом периоду сведочили смо потонућима неколико сплавова у нашој престоници. Само једно такво потонуће, сложићемо се, више је него довољно да се упале аларми инспекције за безбедност пловидбе, а кроз медије смо испратили чак три случаја (Фреестyлер, Магиц, Картел)!

Вести су биле актуелне неколико дана, медији су брујали, оглашавали су се самопроглашени тзв. стручњаци и познаваоци материје, док је једино надлежни орган за ову област – Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (МГСИ) и сектор инспекцијског наѕора, односно инспекција за безбедност пловидбе и надлежна лучка капетанија – остао нем. Нико од њих није понудио разумно објашњење, анализу или разлоге за потонуће поменутих плутајућих објеката, нити су именовали одговорна лица за наведене несреће.

Правим чудом није било жртава, али се сви сећамо људи који су пливали ка обали, полиције која је чамцима вадила дављенике из хладне Саве, стотине младих људи који су пливањем кроз хладну реку тражили спас на обали…

Црни биланс: за четири месеца, пет потонућа и нула одговорних.

Сплав „Габбиано“, који се налазио код хотела „Југославија“, потонуо је у августу 2023. године. Недуго после тога потонуо је и сплав „Цасабианца“ на Земунском кеју. Сплав „Картел“ потонуо је крајем децембра 2023. године, сплав „Фреестyлер“ само недељу дана касније, у новогодишњој ноћи, док је сплав „Магиц“ доживео исту судбину средином јануара 2024. године.

Док инспектори за безбедност пловидбе јуре нерегистроване чамце по Заовинском језеру на Тари, у Београду тону неисправни сплавови, плове нерегистровани бродови са често мањим бројем чланова посаде него што је прописано, а раде неквалификоване посаде. Уместо да конструктивне критике најстручнијих организација по питању пловидбе у Србији схвате као смернице за унапређење својих резултата, а тиме и безбедности на водама Србије, ресурси се троше на вешто заташкавање несрећа или на оптуживање Удружења професионалних лађара Србије (УПЛС) да је антисрпска, опозициона или исполитизована организација.

Подсећамо на чињеницу да смо током акције вађења ледоломаца „Чакор“ и „Вучево“ у Новом Саду обавестили инспекцију пловидбе о нафтној мрљи која је плутала Дунавом, тражећи да предузму одговарајуће мере. Одговор је био да инспекција пловидбе није надлежна јер се радови изводе ван пловног пута, у приобаљу. Инспекторка која нам се јавила одбила је да нам каже коме даље да се обратимо ради спречавања загађења реке и прекинула позив.

Свесни тренутне ситуације на тржишту рада и недостатка квалификованог кадра, постављамо питање: да ли на сплавовима на нашим рекама (регистрованим као привредни објекти) постоји укрцано квалификовано особље? Према важећем Правилнику о најмањем броју чланова посаде за безбедну пловидбу, јасно је дефинисано које услове у погледу стручног особља и опреме за спашавање морају испуњавати сплавови који се баве привредном делатношћу. Међутим, ако погледамо доступне информације о поменутим несрећама, видећемо да ниједан од унесрећених није имао опрему за спашавање – стотину људи, а ни један прслук.

Када би надлежне службе уложиле мање труда у заташкавање несрећа, а више енергије у обављање својих дужности, већ бисмо имали безбедније реке, мање несрећа и можда бисмо знали ко је одговоран за потонуће брода „Београд X“, чија је олупина однела два млада живота у мутне воде Дунава.

Са пуним правом питамо: хоћемо ли своје судбине препуштати чудима и случајностима, или ће се надлежни пробудити из зимског сна и почети да раде свој посао?