Почетком туристичке сезоне смо писали о изазовима који су пред нама а тичу се развоја и организације туризма на домаћим рекама. Од проблема које смо тада навели приметили смо да озбиљно није решен ни један, поготово када већ сад знамо да ако се овим темпом настави, нећемо имати никакву ни следећу сезону него ћемо опет уз импровизацију, у задњи час наводити вишу силу и нашу неспособност пребацивати на друге, неумитне факторе.

Да би покушали да спречимо нови фијаско описаћемо укратко главне проблеме из перспективе радника у речном туризму. Проблеми постоје већ више од 30 година и не решавају се већ само компликују и умножавају повећањем обима пловидбе бродова кроз нашу земљу.

Први и најозбиљнији проблем представља застарели и врло сложени закон о Државној граници.
Од како је полиција заменила војску у контроли државне границе појавили су се прилично сложени проблеми, углавном административне природе, који иначе једноставну процедуру претварају у ноћну мору заповедника бродова који плове кроз нашу земљу.

Да појаснимо:
Било који брод када пређе државну границу са Мађарском плови до Бездана где ради улазну ревизију Републике Србије и наставља даље путовање кроз нашу земљу до свог крајњег одредишта. Уколико је у транзиту излазну ревизију ради у Великом Градишту и наставља даље свој пут. Путнички бродови се не задржавају у Бездану него настављају путовање до града где планирају да стану и ту се ради улазна и често излазна ревизија. Тако испада да имамо важан гранични прелаз у Београду и Новом Саду. То је све лепо замишљено да би се убрзао поступак преласка границе али…
Карго бродови, и поред тога што имају ревизију (оверен списак посаде и пасоше), морају да се пријављују и одјављују полицији сваки пут када негде стају. Посаде морају да се укрцавају/искрцавају искључиво на званичним граничним прелазима, значи у обзир долазе само: Бездан, Нови Сад, Београд и Велико Градиште! То, осим што је глупо, нелогично и параноично, још је и веома скупо за власнике бродова и посаде. Да би доставио одлазни или долазни рапорт заповедник често бродом плови од баржи до понтона. Ти бродови имају потрошњу од стотинак литара по сату вожње тако да простим рачуном можемо израчунати да достава папира на понтон понекад кошта неколило стотина еура власника бродарске компаније. Да не спомињемо прилично некултуран начин опхођења службеника уколико процедура није обављена у складу са њиховим очекивањима.

Други пример који можда и највише показује апсурдност тренутног система, је гранични прелаз за путничке бродове у Београду. Понтон за пристајање се налази у самом центру Београда а гранична полиција га третира као прелаз на аеродрому. Сама процедура обављања ревизије није спорна и обавља се углавном довољно брзо, али појављује се један, за нас несхватљив проблем. Када брод стане на понтон у Београду НИКО НЕ МОЖЕ да уђе на тај исти брод осим путника и чланова посаде. Гранчна полиција се позива не екстериторијалност. Поставља се питање шта то значи? Да појаснимо проблем. Често на путничким крузерима раде људи пореклом и држављанством Републике Србије. Уговори су често на више везаних месеци и људи често не виде своје фамилије до доласка у Србију. По доласку тј. упловљењу у Србију, људи често немају пуно слободног времена или не могу да добију слободан дан те породицу позову, уз дозволу капетана, на брод у посету. Тада долази до неочекиваног проблема јер полиције НЕ ПУШТА НИКОГ на брод, чак ни на инсистирање заповедника брода. Мислим да нема потреба описивати колико та нелогичност у „одбрани“ државне границе, доноси разочарења и револта код људи који су том бахатошћу погођени.

Најједноставније појашњено, гранична полиција прави огромну пометњу. Ми смо ЈЕДИНА земља, осим Украине (где је ратно стање) где се користе овакве методе. Сматрамо да би се ствари убрзале и растеретиле увођењем једног прелаза на уласку/изласку из земље те да се по обављеном прегледу брода људи могу слободно кретати по земљи и пристајати бродом где год пожеле у договору са агентом. Мислим да је непотребно наводити да се на Дунаву граничимо са земљама Европске уније са којима би, верујемо, уз мало добре воље, могло да се договори о заједничкој контроли бродова.
Овакав рад осим што успорава развој туризма и привреде у великим градовима такође наноси несагледиве последице у граничном појасу са Републиком Румунијом. Пример је развој туризма у Ђердапској клисури, где тренутно доминирају Румуни са малим бродићима и чамцима јер гранична полиција, кроз бирократију, спутава наше предузетнике да се остварују озбиљније на том пољу.

Други велики проблем који кочи развој туризма су места за пристајање.

Почетком године смо писали о проблему места за пристајање и указали смо на грубо угрожавање безбедности пловидбе због неспремности да одговоримо на захтеве тржишта. Тада су из надлежног министарства објавили да ће отворити нови понтон за пристајање путничких бродова у Земуну и да ће то бити већ у августу. Август је давно прошао а понтона и даље нема. Информација која је нас, професионалне лађаре, највише збунила је да ће тај нови понтон моћи да прими максимум два брода од 110 метара!?

Да би се било који брод привезао на обалу потребно је да има само прилаз обали и упорне тачке на обали које се стручно називају битве. Пловећи по Рајни у Немачкој неретко на местима за вез проналазимо и алке укопане у земљу а понтони су често дужине  само 20-ак метара, довољно дугачки да се на њих постави рецепција брода. Најбољи пример зараде од туризма и од пристајање путничких бродова је Аустрија. У тој земљи су од старих објеката и битава на обали направили средство за чисту зараду.
Да појаснимо. Да би путнички брод негде пристао он мора да има: приступ обали, приступ инфраструктури (струја, вода, пут). Аустријанци су то решили тако што су дали приватницима да воде понтоне а држава наплаћује порез и употребу инфрастрктуре.

Понтон је, као што се види на фотографијама, привезан за обалу и фиксиран шорпањима (металне цеви које га одупиру од обале). На овај одличан, а опет релативно јефтин начин, се обезбеђује сигурност пловила а не угрожава се корито реке као у случају забадања шипова (пример у Земуну).

Важно је напоменути да су локалне самоуправе направиле неке понтоне (Кладово, Велико Градиште, Смедерево, Ср. Карловци) али да би кренули да зарађују од тога морају на време да представе своје потенцијале. Планови за пристајање путничких бродова се праве и по две године унапред и ако се на време не реагује и не најави спремност за рад и сарадњу рок за разматрање пристајање се продужава до следеће сезоне.

Позивамо надлежна министарства, локалне самоуправе и заинтересоване стране да што пре приступе разматрању наведених проблема. Уколико ми, као држава не учинимо нешто на побољшању понуде, једноставно ћемо постати дестинација од које ће сви окретати главу, као што због импозантности и туристичке промоције Румуније туристи у Ђердапу гледају исклесану главу у камену Децабалуса Реxа а Трајанову таблу на нашој обали готово да нико ни не помиње јер се од графита по њој ништа друго и не види. Можда би је неко и приметио да се мало почисти и постави светло?

Управни одбор УПЛС